О језику

Jезик народних песама по неким својим особинама разликује се од књижевног. Сваки певач, било да ствара нову песму или да пева стару, служи се говором свога краја. Отуда у песмама налазимо не само основне одлике три наречја (јекавског, екавског и икавског) него и речи и изразе и разне језичке особине карактеристичне за једно уже подручје. Тако, на пример, „од Крушевца у Косово, и овамо како по Метоији тако и по оним крајевима Ерцеговине и Црне Горе“, говори се (и налази се у песмама): оруже место оружје, наруче м. наручје, божа м. божја; често се употребљава акузатив уместо локатива: љепоте јој у сву земљу нема, итд. У многим крајевима не изговара се х (сасвим или делимично); отуда у многим песмама: рана м. храна, саранити м. сахранити, и м. их, би м. бих, дођо м. дођох, погибо м. погибох, остадо м. остадох, мого м. могох, побего м. побегох, састадо м. састадох, њи м. њих, њиов м. њихов, саморана м, самохрана, снаа м. снаха, стра м. страх, пра м. прах, вала м. хвала, уватити м. ухватити, итд. итд. Врло су чести и застарели облици: њга м. њега, сватом м. сватовима, Турком м. Турцима, за сватови м. за сватовима, пред сватови м. пред сватовима, по сокаци м. по сокацима, по хајдуци м. по хајдуцима, с Турци м. с Турцима, на врати м. на вратима, мене м. мени, тебе м. теби, себе м. себи, ни м. нам, ви м. вам итд. Сем тога, врло је лабава граница између појединих наречја. То је, пре свега, условљено одређеним бројем слогова у стиху. Јекавац певач, због стиха, често употребљава икавске облике: дите м. дијете, била м. бијела, итд.; а екавац — са истог разлога — употребљава одговарајуће јекавске облике.

Потребама стиха условљене су и многе друге особине језика народних песама: елизија (зашт’ м. зашто, ак’ м. ако), афереза (’вако м. овако, ’нако м. онако), синкопа (до’дио м. доходио) употреба номинатива место вокатива (да би се добио један слог мање, нпр.: царСулеман’, и отац и мајко; изиђ’ амо, Вуксан’ од Роваца), изостављање предлога (нпр.: којих жешћих у Приморју нема), задржавање прве именице у номинативу док се идућа која је с њом у вези употребљава неком другом падежу (нпр.: своме брату Милош-чобанину; ја ћу поћи за Уступчић-Павла), растезање ѣ (да би се добио један слог више, нпр.: дијевојка м. дјевојка, бијежати м. бјежати), употреба суперлатива место позитива (нпр.: на тебе су побоље хаљине; да умесим пребеле колаче), употреба генитива место акузатива (кад именица у генитиву има један слог више, нпр.: на Солуна порез ударио; али — о аналогији — и кад је исти број слогова у генитиву и акузативу, нпр.: чувај, царе, ти господства твога), употреба вокатива место номинатива (кад именица има један слог више у вокативу, нпр.: опреми се Вукашине краље; али — по аналогији — и кад је исти број слогова у номинативу и вокативу, нпр.: што је јунак Петре Мркоњићу), употреба диминутива (нпр.: коњиц, горица, бојак, братац, данак, санак, криоце, јетрвица, недарца), удвајање (нпр.: од сестрића од Војиновића; Мурат пао на Мазгит на поље), двојако изрицање истог падежа (нпр.: побратиму НоваковићГрују, њему даде златна бошчалука), употреба непотребних речи: ми, ти, га, баш, бре, пак, а, ја, та, да, до, тај, онај, ту, онде (нпр.: једно ми је Сава од Посавља; Кајица ти на ноге устаде; зле га сео, Предрагарамбаша; саградише Високе Дечане, баш Дечане више Ђаковице; Предраг мајци до коња дорасте, а до коња и до бојка копља; већ ћеш, болан, умријети, Марко, ја од бога, од старог крвника; не може ми га образ поднети; оставих му будак више главо, да чим ће га закопати Турци; па га баци у то море сиње; завиде му оне ране грдне; браћо моја, до два побратима; ето доље под бијелом кулом, ту имају три коња витеза; та ономе Биограду стојну, онђе бјеху два Јакшића млада), разна понављања (у једном стиху, у два или више стихова, на разним местима у стиху), необичан ред речи (поред осталог, стављање присвојног датива испред предложног израза од кога зависи, нпр.: а кад дође Задру на капију).

У песничке особине језика спадају (поред онога о чему је у уводу било речи) и апострофа, персонификација и хипербола, али то нису особине само народног песничког језика. Ипак, треба истаћи то да их у народном има више него иначе. Нарочито то вреди за хиперболу (особито кад је реч о сребру и злату).