10 Девојка надмудрила марка

Sиротује сирота девојка:

каде руча, она не вечера;

кад састави ручак и вечеру,

онда јој је руа недостало;

ал' је зато добре среће била:

испроси је Краљевићу Марко,

а препроси војевода Јанко,

прстен дао Уступчићу Павле.

Дигоше се сва три младожење,

сваки води иљаду сватова,

право иду двору девојачком:

напред Марко, а за Марком Јанко,

а за Јанком Уступчићу Павле.

Осврте се Краљевићу Марко,

па беседи војеводи Јанку:

„Куд си ми се подигао, Јанко?

Што с' толике свате потрудио,

и толике коње поморио,

кад то није за тебе девојка,

већ за мене, Краљевића Марка?“

Јанко ћути, ништа не говори,

већ с' окрену к Уступчићу Павлу,

па је њему тијо беседио:

„Куд си ми се подигао, Павле?

Што с' толике свате потрудио

и толике коње поморио?

Нит' је твоја, ни моја девојка,

већ сокола Краљевића Марка!“

Павле ћути, ништа не говори,

веће језди напред пред сватови.

Кад су били близу бела двора,

далеко и угледала мајка,

весела је пред њи ишетала

и господско коло изводила,

по тројицу у двор уводила:

сади кума једног до другога,

старог свата једног до другога,

младожењу једног до другога;

па се онда сватом окренула: „Ви остали кићени сватови,

изволите, добри пријатељи!“

Кад се свати мало одморише,

подиже се Краљевићу Марко,

па извади сабљу димишћију,

па је метну себи на колена,

и Јанку се онда окренуо,

па је њему тијо говорио:

„Чујеш ли ме, војеводо Јанко,

и ти с њиме Уступчићу Павле!

Извадимо три златне јабуке,

положимо три златна прстена,

нек изведу лепоту девојку,

нека бира чију ће јабуку,

ил' јабуку, или прстен златан!

Машила се за коју јој драго,

онога је лепота девојка“.

Ту су Марка ома послушали:

извадише три златне јабуке,

положише три златна прстена,

изведоше лепоту девојку,

па говори Краљевићу Марко:

„Чујеш ли ме, лепото девојко!

Саде бирај чију ћеш јабуку,

ил' јабуку, или прстен златан!“

Кад девојка речи разабрала,

сирота је, ал' је мудра била,

беседила Краљевићу Марку:

„Богом куме, Краљевићу Марко!

Стари свате, војеводо Јанко!

И остали кићени сватови,

богом браћо, добри пријатељи!

Јабука је дечина забава,

а прстен је јуначка белега;

ја ћу поћи за Уступчић-Павла!“

Кад је Марко речи разабрао,

цикну Марко као горско звере,

удари се руком по колену,

па беседи сироти девојки:

„Кучко једна, сирота девојко!

Морô те је когод научити,

веће казуј ко те научио?“

Одговара сирота девојка:

„Мили куме, Краљевићу Марко,

твоја ме је сабља научила!“

Тад се Марко на њу насмејао,

па је њојзи тијо беседио:

„Срећа твоја, лепото девојко,

што се ниси јабуке машила,

ил' јабуке, ил' прстена златна;

вера моја тако ми помогла,

обе би ти одсекао руке,

нити би се наносила главе,

ни на глави зеленога венца!“

11 Марко краљевић и вуча џенерал

Iли грми, ил' се земља тресе?

Нити грми, нит' се земља тресе,

већ пуцају на граду топови,

на тврдоме граду Варадину;

шенлук чини Вуча џенерале,

јер је Вуча шићар задобио,

три војводе српске уватио:

једно јесте Милош од Поцерја,

друго јесте Топлица Милане,

а треће је Косанчић Иване;

бацио их на дно у тавницу,

ђено лежи вода до кољена,

а јуначке кости до рамена.

Цвили јунак Милош од Поцерја,

цвили Милош како љута гуја,

јер се Милош није научио

подносити муку и невољу;

цвили Милош како лута гуја,

привлачи се на пенџер таваници,

те он гледа јунак по сокаци,

не би л' кога знана опазио,

ал' прилази пошту књигоношу,

па дозивље Милош од Поцерја:

„Богом брате, пошта књигоноша,

донеси ми један лист хартије,

да ти градим једну ситну књигу“.

То је пошта за бога примио,

донесе му један лист хартије.

Сједе Милош ситну књигу писат

у Прилипа, у бијела града,

своме побру Краљевићу Марку:

„Богом брате, Краљевићу Марко,

ил' не чујеш, ил' не хајеш за ме?

Тешке сам ти муке допануо,

побратиме, у маџарске руке.

Увати ме Вуча џенерале

и још моја оба побратима;

бацио нас на дно у таваницу,

ђено лежи вода до кољена,

а јуначке кости до рамена.

Лежим, брате, три бијела дана;

ако будем, брате, још три дана,

никада ме више виђет нећеш:

избављај ме, побратиме Марко,

јал' за благо, јали на јунаштво!“

Па у лице пером ударио,

од образа крви наточио,

с крви њему књигу запечати,

па је даде пошти књигоноши,

и даде му дванаест дуката;

па је пошти Милош говорио:

„Носи књигу бијелу Прилипу,

на кољено Краљевићу Марку“.

Оде пошта бијелу Прилипу,

у њег стиже у свету неђељу,

када Србљи у цркви бијаху;

стаде пошта пред бијелом црквом,

докле Марко изиђе из цркве.

Кад изиђе Краљевићу Марко,

пошта капу под мишицу баци,

поклања се до земљице Марку,

па му даде лист књиге танане.

Када Марко ситну књигу прими,

стојећи је књигу проучио.

Када виђе што му књига каже,

уд'рише му сузе од очију,

па је онда Марко бесједио:

„Авај мене, драги побратиме!

Ту ли си ми, болан, допануо!

Ал', тако ми моје вјере тврде,

хоће тебе побро избавити

јал' за благо, јали на јунаштво!“

Па он оде својој танкој кули,

сједе мало те се напи вина,

па припаса сабљу оковану,

и пригрну ћурак од курјака,

а на главу калу од курјака,

привеза је мрком јеменијом;

па узимље копље убојито,

па се спушта у подруме Шарцу,

те опреми Шарца од мејдана:

притеже му седморе колане,

заузда га уздом позлаћеном;

па наточи тулумину вина,

објеси је о ункаш Шарину,

с десне стране тешку топузину,

да не крива ни тамо ни амо;

па се Шарцу на рамена баци,

окрену га од Прилипа града,

оде право стојну Биограду.

Кад је био покрај Биограда,

уврати се те се напи вина;

па одатле поклопи Шарина,

за дунавом скела догоди се:

двапут Марко скелеџију викну,

па га више ни чекати не шће,

већ нашера Шарца на Дунаво,

оде право граду Варадину,

под Варадин у поле зелено.

Ту устави Шарца од мејдана,

па удари копље у ледину,

за копље је привезô Шарина,

тулумину скиде са ункаша

и врже је у зелену траву,

па он сједе пити мрко вино;

не пије га чим се вино пије,

већ лађеном од дванаест ока,

пола пије, пола Шарцу даје.

Кад ујутру јутро освануло,

пошетала Велимировица,

мила снаха Вуче џенерала,

по бедену града Варадина;

она гледа низ поље зелено,

у пољу је опазила Марка.

Кад угледа Краљевића Марка,

трољетна је увати грозница,

па побјеже у бијеле дворе.

Њу ми пита Вуча џенерале:

„Што је тебе, моја снахо драга?

Казује му Велимировица:

„О мој свекре, Вуча џенерале,

сједи јунак у пољу широку,

у ледину копље ударио,

за копље је коња привезао,

а пред њиме стоји тулум вина;

не пије га чим се пије вино,

већ леђеном од дванаест ока,

пола пије, пола коњу даје;

коњ му није каквино су коњи,

веће шарен како и говече;

јунак није какви су јунаци:

на плећима ћурак од курјака,

на глави му капа од курјака,

привезô је мрком јеменијом;

нешто црно држи у зубима

колик' јагње од пола године!“

Вели њојзи Вуча џенерале:

„Не плаши се, моја снахо драга!

Ја онаких имам у тавници,

и њега ћу сада добавити“.

Па дозива сила Велимира:

„Велимире, моје чедо драго,

узми, сине, за триста катана,

иди доље у поље широко,

доведи ми онога јунака!“

Велимир је на ноге скочио,

па узима триста катаније,

он усједе вранца помамнога

и изиђе граду на капију,

сколи Марка са четири стране.

Марко сједи, пије мрко вино,

ал' катане Шарац опазио,

поче ногам' о земљицу тући,

примиче се своме господару.

Кад погледа Краљевићу Марко,

ал' катане њега опколиле;

попи Марко леђенину вина,

баци леђен у зелену траву,

па се тури на рамена Шарцу,

а катане на њег ударише.

да је коме погледати било:

кад удари у катане Марко,

како соко међу голубове:

што погуби сабљом окованом,

што погази Шарцем од мејдана,

што подави у тихом дунаву.

Побјеже му Велимир дијете,

ћера њега на Шарину Марко,

достиже га у пољу широку,

довати га мало топузином,

паде дите у зелену траву.

Одја Марко од коња Шарина,

савеза му и ноге и руке,

па г' објеси Шарцу о ункашу;

па он оде својој тулумини,

баци дите у зелену траву,

а он опет сједе пити вино.

То гледала Велимировица,

па отиде Вучи џенералу:

„Зло ти вино, Вуча џенерале!

Зло ти вино, а горе ти било!

Све катане тебе изгибоше,

Велимиру јунак свеза руке,

савеза му и ноге и руке,

па ено га пије рујно вино,

а Велимир у травици лежи“.

Проговара Вуча џенерале:

„Не бој ми се, моја снахо драга!

Сад ћеш виђет, док се старац крене!“

Па он дрмну на граду топове,

три хиљаде састави катана,

па посједе своју бедевију,

и изиђе граду на капију.

Он нареди низ поље катане,

опколише са четири стране,

а то ништа и не види Марко,

ал' припази Шарац од мејдана,

па ногама о земљицу туче,

примиче се своме господару.

Кад погледа Краљевићу Марко,

ал' катане њега опколиле;

он поскочи на ноге лагане,

па се маши Шарцу на рамена.

Да је коме сјести те виђети

кад поћера по пољу катане!

Сабља му је у десници руци,

у лијевој копље убојито,

у зубима дизген од Шарина:

кога Марко сабљом удараше,

по двојицу од једног грађаше;

кога Марко коппљем удараше,

преко себе њега претураше;

док с' окрену неколико пута,

оде к врагу млада катанија.

Побјеже му Вуча џенерале

на његовој танкој бедевији,

поћера га на Шарину Марко.

Брза му је пуста бедевија,

шћаше утећ граду Варадину;

љуљну Марко тешком топузином,

па је пушта за њим преко поља,

удари га сапом од топуза,

паде Вуча у зелену траву.

Тад допаде од Прилипа Марко,

свеза Вучи руке наопако,

савеза му и ноге и руке,

објеси га Шарцу о ункашу,

и увати танку бедевију,

па он оде сину Велимиру,

привеза их једног за другога,

па пребаци преко бедевије,

бедевију свеза за Шарина,

оде право бијелу Прилипу;

обојицу баци у тавницу.

Књигу пише џенераловица,

те је шаље бијелу Прилипу:

„Богом брате, Краљевићу Марко,

не губи ми Вуче џенерала

и мојега сина Велимира;

ишти, Марко, што је тебе драго!“

Дође књига Краљевићу Марку;

када виђе што му књига каже,

онда Марко другу књигу пише:

„Вјерна љубо Вуче џенерала,

пусти мене до три побратима,

и подај им три товара блага;

и пусти ми старога Топлицу,

и подај му три товара блага,

јер је јунак млого дангубио;

и дај мене три товара блага,

што сам мога мучио Шарина;

иза тога, џенераловице,

ето тамо Милош од Поцерја,

па ви с њиме како начините“.

Оде књига граду Варадину;

када дође џенераловици,

књигу гледа ценераловица,

шаље благо од Прилипа Марку,

па узима од тавнице кључе,

те отвори проклету тавницу,

и извади три војводе младе

и са њима старога Топлицу,

па их води на бијелу кулу,

па бербере хитре добавила:

једни мију, други косу брију,

а трећи им нокте сарезују;

донесе им вина и ракије

и лијепе сваке ђаконије,

показа им што учини Марко,

па говори Милошу војводи:

„Богом брате, војвода Милошу,

пустите ми мога господара

и мојега сина Велимира!“

Њој говори Милош од Поцерја:

„Не бој ми се, џенераловице!

Дај ми вранца Вуче џенерала,

што га јаше једном у години,

када иде у Текију цркви,

опреми га како г' Вуча спрема,

да поиграм преко Њемадије;

и дај мене од злата каруце,

и у њима дванаест вранаца,

што их преже Вуча џенерале

када иде од Беча ћесару,

да м' однесу старога Топлицу;

дај ми рухо Вуче џенерала,

што га носи о Васкрсенију,

да обучем мојега Топлицу“.

Све му даде џенераловица,

и свакоме хиљаду дуката,

што ће пити вино до Прилипа,

па одоше бијелу Прилипу.

Лијепо их дочекао Марко.

Пусти Марко Вучу џенерала

и његова сина Велимира,

и даде му млоге пратиоце

до његова града Варадина.

А војводе дијелише благо,

па се рујна накитише вина,

и у б'јело изљубише лице,

сваки Марка у бијелу руку,

па одоше сваки своме двору.