Историјске прилике и епска поезија у нашој земљи

Kад је започето стварање наших епских песама не може се тачно знати, јер прве јасније вести о њима имамо тек од XVI века, али је природно претпоставити да су оне — као и код других народа — певане много раније, пре појаве феудалаца, у вези са другим личностима и догађајима. Вук Караџић тако нешто и претпоставља. „Ја мислим“ каже он „да су Србљи и прије Косова имали и јуначких пјесама од старине, но будући да је она премјена тако силно ударила у народ, да су готово све заборавили што је било донде, па само оданде почели наново приповиједати и пјевати.“ На жалост, ми не знамо, и по свој прилици нећемо никад сазнати, ни то какве су изгледале епске песме које су се певале у доба пропадања старе државе, у XIV и XV веку, док су домаћи феудалци још били у животу, и да ли су те песме и у којој мери носиле печат њиховог утицаја. Песме које су до нас дошле, Вукове и старије, кратког и дугог стиха, о ранијим и познијим временима, све су добиле свој коначни облик и смисао у доба турске владавине, у доба кад је хришћанска раја била јединствена у односу према турским феудалцима, и зато су све у основи прожете једним истим, ослободилачким, народним духом и чине једну целину не само садржином него и формом (изузимајући само разлике између дугог и кратког стиха).

Отуда је дубље откривање друштвених односа под Турцима необично важно за разумевање наше епике. Али овде можемо да укажемо само на неколико значајних чињеница које је истакао Бранислав Ђурђев. Пре свега, треба имати у виду да је турска владавина од почетка стално била праћена бунама. Велики сељачки устанак избио је већ у првој четвртини XV века. Од тога времена до краја хуј века дешавале су се само изоловане буне. У то доба организовање већег отпора онемогућавала је чврста централна власт, повратак на чисто натуралну привреду на селу (што се одразило у издвајању веома малих територијалних јединица међусобно неповезаних), постојање домаћег слоја који се везао за турску управу и био њено упориште (кнезови, слободни сељаци и Власи-сточари, који су били и турски војници) и непостојање све до 1557. године домаће црквене организације (која је после одиграла крупну улогу у уједињавању народа разбијеног на мале територијалне јединице). Од краја XVI века почињу стални покрети против турске власти упоредо са све већим дажбинама које су проузроковане све већим потребама османске државе, ратовима итд., и упоредо са испољавањем нивелизаторске улоге турског феудализма, са његовом тежњом да претвори у рају и домаћи привилеговани слој. Од тога тренутка кнезови и слободни сењаци, којима је запретила опасност да постану раја, почели су улазити у борбу против турског феудализма и уносити у њу војничко искуство (као хајдуци, ускоци и организатори устанака). Заједно с овим слојем ступила је у борбу против турског феудализма и црквена организација, јер се она на тај слој ослањала, јер су високи представници цркве излазили из тога слоја. Од тада па све до укидања Пећке патријаршије 1766. године мада су се и у томе периоду поједини виши свештеници држали опортунистички црквена организација је имала мобилизаторску улогу. Она је поред осталог утицала на одржавања немањићке традиције у племенској и за дружној традицији, а неки њени високи представници (патријарси и епископи) организовали су и водили устанке. С друге стране, насељавање сточара у опустеле земљорадничке крајеве, започето одмах по доласку Турака, јако је утицало на ојачавање родовске организације и имало као и касније миграције (изазване устанцима и ратовима) огроман значај у правцу све тешњег повезивања народних маса. У томе правцу веома снажно је утицао и расцеп између града и села. Градови су били средишта турске државне управе и занатске привреде (која је служила, углавном. војним потребама), насељени претежно муслиманима. Народ је живео у селима, у натуралним односима, кроз патријархалну породичну задругу (која је била једина чврста друштвена и економска јединица). Такво село чинило је потпуну супротност граду и нарочито после читлучења које је обухватило све сељаке хришћане било је јединствено у односу према турским феудалцима. Тако се захваљујући понајвише нивелизаторској улози турског феудализма стварано и створило јединство целокупног нашег народа под Турцима, које се изразило у јединству наше епике.

У доба турске владавине, сем тога, стекли су се и многи од оних услова које је Маркс споменуо као карактеристичне за процват старогрчке епске поезије. Тада је наша земља била далеко од аутоматских разбоја, железница, локомотива, електричних телеграфа, муњовода, штампарске тезге и пресе. Митолошком односу према природи ништа није сметало. У томе погледу наш човек с краја XVIII и с почетка XIX века мало се разликовао од својих врло далеких предака. И да је то доиста био нужан услов и за нашу епску поезију најјасније се види из тога што се она касније, у XIX веку, упоредо са продирањем капитализма и технике, врло брзо гасила и напослетку се (ако одбацимо разне фалсификате) и угасила.

Разуме се, наша народна епика не представља такву целину какву представљају, рецимо, Илијада, Одисеја, Песма о Роланду. Чак нема ни једног јединог циклуса који би представљао такву целину. Али је она једна целина по томе што има једну основну, главну, централну тему: однос нашега народа према поробљивачима према турским феудалцима у првом реду (Латини, Мађари и др. имају споредан значај), и што је та тема, уза све противречности, увек схватана и развијана у једном правцу: у правцу борбе за одбрану и ослобођење од поробљивача.

Јединство наше народне епике потврђује, између осталог, нарочито оцена старе државе, државе домаћих феудалаца. Углавном, та држава је позитивно оцењена у народним песмама. Веома ретко помиње се она као терет народу. И кад се помиње као таква, оптужују се за то поједине личности, међу којима понајвише и скоро једина проклета Јерина. Успомене на патње од домаћих феудалаца могу се још назрети и у извесним негативним особинама које народни певач приписује неким великашима (на пример, Душан хоће да се ожени сестром, итд.). Скоро увек стара држава се велича у односу према туђим државама, нарочито према турској. Она је културнија и моћнија него што су тадашње суседне државе (на пример, у песмама: Милош у Латинима и Смрт војводе Кајице), она пружа јуначки отпор турским завојевачима. Народни певач се поноси том државом као сопственом. Борбу домаће властеле против Турака певач не одваја од народне борбе. За њега је то једна иста борба. Он у самој чињеници да је некад постојала моћна домаћа држава налази оправдање народној борби, изгледе за њен успех. Он ту чињеницу увек истиче да охрабри, да одушеви, да покрене на борбу. Он као да говори: ето, имали смо моћну државу, моћнију и од турске и од латинске, зашто не бисмо могли опет да је имамо? Та држава по народном певачу никад не би пропала да није било тако „суђено“, и да није било разбијача и издајника. Од тога народни певач не одступа. Он гледа са симпатијама на крала Вукашина као на учесника у боју на Марици, али га без милости оптужује као разбијача Душановог царства. Он страшно проклиње Вука Бранковића за издају, коју овај није починио, али коју носи у име свих оних феудалних господара што су, држећи се више или мање пасивно, потпадали под Турке и губили се међу њима. Народни певач као да говори: имали смо некад моћну државу, њеној пропасти највише су допринели великаши издајници; ако сад сви сложно прегнемо, ако међу нама не буде издајника, ми ћемо опет створити своју државу. Како то да се разуме? Пре доласка Турака, па и у прво време турске владавине, однос народа, однос кмета према домаћој држави, свакако, морао је бити много друкчији него после — у току турске владавине. Пре доласка Турака кмет је имао према себи као експлоататора домаћег феудалца, кмет је државу домаћег феудалца осећао као непријатељску силу. Тешко да је кмет према тој држави могао имати симпатија. По свој прилици, слично мишљење о тој држави он је имао и у доба доласка Турака, утолико вре што је његов положај тада у нечем био чак и побољшан. По свој прилици, он се тада налазио у ситуацији сличној оној у којој је приказан Старина Новак у песми Старина Новак и кнез Богосав: тамо неподношљиви захтеви проклете Јерине, овамо обесни турски младожења, није добро ни једно ни друго. Али, кад су Турци завршили освајање наше земље, кад су посмицали или потурчили домаће феудалце, и кад су након тога учврстили свој систем намета, данака, харача и свакојаких зулума, тада је кмет, сиротиња раја, осетивши сву величину смртне опасности у којој се нашао, постепено почео да мења и свој суд о старој држави, о држави домаћих феудалаца. Постепено из његове свести ишчезавале су рђаве стране те државе, утолико лакше што их више није подносио, и уступале су место представи о домаћој држави као снази способној да се супротстави турској најезди. Постепено, упоредо са турским зулумима, и великим делом под утицајем обновљене црквене организације, код раје се формирало мишљење да је стара држава њена држава. Постепено је раја почела осећати отпор који је стара држава дала Турцима као свој рођени отпор. Принуђена турским неделима да тражи излаз у очајничкој борби, раја је у самој чињеници да је некад постојала моћна држава видела јемство свога успеха или бар оправдање својих напора. Плануо је један устанак, други, трећи, низ устанака; заподенуло се дуготрајно хајдучко и ускочко војевање; настале су заједно са борбом сеобе из једног краја земље у други; вршило се све тешње повезивање целокупне сиротиње раје. Из заједничког страдања рађала се свест о нужности заједничког отпора угњетачу. А уколико је заједнички отпор растао утолико се све јасније и смелије истицао коначни циљ сукоба: ослобођење целокупне раје од турских експлоататора, стварање независне домаће државе. При свему томе чињеница да је некад постојала домаћа држава имала је огроман утицај.

Огромним, највећим делом наша народна епика у ствари је један бескрајни револуционарни поклич за борбу против насиља, против ропства, против нечовештва. У песмама свих циклуса одјекује један исти непомирљиви, бескомпромисни, борбени зов на жртве, на погибију ради бољег, праведнијег, достојнијег живота. Човек има утисак да то нису речи, него ватрене птице које лете од нараштаја нараштају обасјавајући путеве кроз таму векова:

Немој, сине, говорити криво,

ни по бабу ни по стричевима.

Страхин-бане, ти соколе српски,

твоме ђогу и твоме јунаштву

свуд су броди ђе гођ дођеш води.

Волим с тобом часно погинути

нег' љубити на срамоту Турке.

Нек су живе све јуначке главе

које дижу чете на крајину!

Рани сина, пак шаљи на војску:

Србија се умирит не може!

Али револуционарност наше епике није само у покличима, у појединим речима. Ње много више има у садржини, у ликовима и поступцима јунака. Ми смо већ обележили садржину, видели смо главну тему. У потпуном складу са таквом садржином, са таквом темом, стоје ликови и подвизи јунака наше народне епике. У њима је оваплоћена вековна борба. Они су носиоци најдубљих народних мисли и осећања. Сав хероизам, сва страдања, све жеље уткани су у те ликове. Између многобројних подвига у току деценија и столећа народ је издвајао најзначајније, између небројених патњи најтипичније, између најразличитијих херојских црта најкарактеристичније и затим их уопштавао у ликовима омиљених јунака. При том уопштавању народ је обилно уносио и своје револуционарне тежње покаткад изражене у фантастичним одликама. Понека личност добила је горостасну фигуру, нека крила, нека оца и мајку у змају и вили, нека изузетну издржљивост на мукама, нека изузетну хитрину и окретност, нека изванредну сналажљивост у свакој ситуацији итд. А свака од тих личности започињала је свој велики живот управо у тренутку кад је на овај начин створена, кад је песма о њој проговорила, и свака је од тога тренутка била не измишљени лик, него први, најактивнији борац који буди револуционарни однос према мучној стварности.

Распиривању револуционарних расположења служи све, па чак и религија. Битка се бије „за крст часни и слободу златну“, против полумесеца, а то значи: против туђинаца, харачлија и убица. Јунак је дужан да помене бога, а бог обавезан да помогне јунаку. Ако се бог окрене против јунака, онда је он стари крвник. У битку се уводе мртви свеци са задатком да разним чудима уништавају непријатеља. Под златним барјаком на кубету спава црни змај, који је окренуо главу Стамболу те прождире живе Турке. Из облака пада крваво камење и бије по таборима Турке. Планине се клањају земљи и полазе на Стамбол. Издајник домовине одлази у пакао:

Опадô је своју браћу красну

код Турчина, силе пексијанске;

зато гори лице под очима.

Остављен самом себи вековима, без пријатеља, без савезника, окружен леденом равнодушношћу „културне“ Европе чији је мир бранио, лицем у лице са једном мрачном силом која га је држала за гушу и давила, немоћан према природи, народ је напрезао све своје физичке и духовне снаге да се одржи и испуњавао таму свога живота јарким фантастичним сликама жуђене победе. У тим сликама има и паганских и хришћанских елемената, али више паганских. Но, уопште узевши, религиозне представе у нашој епици имају веома мало места. Оне су ту више као некакав украс. Мало се полаже, кад је победа у питању, на помоћ од бога, вила, змајева итд. Цела вера у победу заснива се на људском хероизму. У томе је и изузетна снага реализма наше народне епике.

Горки је казао да је колективу „својствена свест о бесмртности и увереност у победу над свим непријатељским силама“. Том свешћу и увереношћу одређена је садржина и јединство целокупне наше јуначке поезије.