76 Јанко од коњица и али-бег

Pију вино до два побратима

у зелену лугу посавскоме:

једно ми је Сава од Посавља,

друго ми је Старовлаше Павле,

а треће је од Коњица Јанко;

с њима пије до тридесет друга.

Када су се понапили вина,

онда рече Сава од Посавља:

„Браћо моја и моја дружино,

лето прође, Дмитров данак дође,

снијег паде, друми западоше,

планине се снијегом завише,

по гори се ходити не може;

да тражимо себи зимовника,

ђе ће који зиму презимити“.

Ал’ говори Старовлаше Павле:

„Побратиме, Сава од Посавља,

ја имадем и оца и мајку

чак далеко у Влаху Староме,

у Приликам’ више Моравице;

ја сам код њих три зиме зимио

и с миром се понапио вина,

и ову ћу зиму презимити

и са мном ће до петнаест друга“.

Ал’ говори Сава од Посавља:

„Ја имадем богом побратима,

богом побра Наста безерђана

у лијепу шеру Митровици;

код њега сам три зиме зимио

и с миром се понапио вина,

и ову ћу зиму презимити

и са мном ће до петнаест друга“.

Ал’ говори од Коњица Јанко:

„Мила браћо и дружино драга,

ја не имам никога од рода,

већ Турчина богом побратима

у Коњицу, граду бијеломе,

побратима бега Али-бега;

код њега сам три зиме зимио

и с миром се вина понапио,

и ову ћу зиму презимити

и с миром се вина понапити;

него, браћо, да се послушамо:

када дође лијеп данак Ђурђев,

те се гора преођене листом,

а земљица травом и цвијетом,

опет овђе да се састанемо;

кој’ не дође овђе на рочиште,

да онога сложно потражимо,

невјера се може догодити“.

То рекоше, пак се изљубише,

пак одоше свак на своју страну:

дневи леже, а ноћу путују,

и тако им бог и срећа даде,

ни тица им пута не прелеће,

дође Павле двору бијеломе,

дође Сава шеру Митровици,

дође Јанко бијелу Коњицу,

побратиму бегу Али-бегу;

па он куцну халком на вратима, —

на руци му прстен од мерџана,

халка звечи, прстен одговара.

То зачула Алибеговица,

па говори своме господару:

,,Господару, беже Али-беже,

неко куца халком на вратима,

чини ми се мој је ђевер Јанко“.

Скочи беже на ноге лагане,

брже стрча са горњег чардака,

те отвори на авлији врата;

а кад виђе свога побратима,

руке шире, у лице се љубе,

за јуначко питају се здравље,

па га води на горње чардаке,

носи пред њег вино и ракију

и господску сваку ђаконију.

Кад је било вече по вечери,

тад устаде од Коњица Јанко,

пак отпаса два свил’на ћемера,

оба пуна жутијех дуката,

па их даје побратиму своме:

„Побратиме, беже Али-беже,

одавно се јесмо побратили,

ал’ се јоште нисмо даривали;

на част теби овај ћемер блага,

а овај ти на оставу дајем, —

када пођем, опет да га нађем“.

Пак се Јанко маши у доламу,

те извади три дробна ђердана,

два од злата, трећи од бисера,

па их даје Алибеговици:

„Снахо моја, Алибеговице,

одавно те мојом снахом зовем,

а нисам те јоште даривао;

на част теби три златна ђердана!“

Кад легоше санак боравити,

Јанко бјеше санан и уморан,

па он заспа као јагње лудо;

ал’ не спава беже Али-беже,

већ говори својој вјерној љуби:

„Чу ли мене, моја вјерна љубо!

Ја ћу заклат побратима Јанка;

шта ће хајдук у двору мојему?“

Али-бегу љуба говорила:

„Немој, бего, да од бога нађеш!

Није право, нит ће добро бити:

он је теби богом побратиме,

ти си њему задô вјеру тврду;

ако ли се лакомиш на благо,

док је, бего, у животу Јанко,

биће блага и теби и Јанку“.

Ал’ то бего ништа не слушаше,

већ извади ножа пламенита,

па он закла побратима свога,

као јагње о Ђурђеву дану.

Мало време затим постајало,

зима прође, а прољеће дође,

књигу пише Старовлаше Павле

своме побри Сави од Посавља:

„Побратиме, Сава од Посавља,

зелене л’ се лугови посавски?

Кукају ли сиње кукавице?

Има л’ траве око воде Саве?

Иду л’ Савом водом болозани?

Сију ли већ Турци лубенице?

Намећу ли Шокци воденице?

Је ли веће јање за заклање?

Може ли се по гори ходити?“

Сава њему књигу отписује:

„Побратиме, Старовлаше Павле,

зелене се лугови посавски,

и кукају сиње кукавице,

има траве око воде Саве,

иду Савом водом болозани,

сију веће Турци лубенице,

и намећу Шокци воденице,

јесте веће јање за заклање.

Сад се може по гори ходити;

него хајде да се састанемо

на рочишту о Ђурђеву дану“.

Када дође лијеп данак Ђурђев,

Ђурђев данак — хајдучки састанак,

састаше се до два побратима,

и са њима до тридесет друга,

али нема од Коњица Јанка!

Чекаше га још неђељу дана

преко рока и преко земана;

кад виђеше да га опет нема,

тад говори Сава од Посавља:

„Браћо моја и моја дружино,

што нам нема од Коњица Јанка?

Да л’ га није невјера изјела

од Турчина богом побратима?

Хајте, браћо, да га потражимо!“

Дигоше се до два побратима

и за њима тридесет хајдука;

кад дођоше бијелу Коњицу

пред дворове бега Али-бега,

ал’ капија пуста затворена,

затворена и замандаљена;

куца Павле халком на вратима,

а кад нитко не шће отворити,

затрча се Сава од Посавља,

те прескочи камену авлију,

и дружини он отвори врата.

Кад нађоше бега Али-бега,

пита њега Сава од Посавља:

„Камо, бего, од Коњица Јанко?“

Вели њему беже Али-беже:

„Јанко вам се јесте преставио,

и ја сам га л’јепо саранио

по закону вашем ришћанскоме“.

Вели њему Сава од Посавља:

„Кад се, бего, преставио Јанко,

кам’ Јанкова три ћемера блага?

Кам Јанково рухо и оружје?“

Тад говори беже Али-беже:

„Јанко вам је благо оставио,

оставио благо и оружје,

кад дођете, да га однесете;

а рухо сам с њиме укопао“.

Ал’ говори Сава од Посавља:

„Буд си, бего, чоху укопао,

ти нијеси сребро укопао:

кам Јанкова зелена долама,

на долами тридесет путаца,

свако пуце од по литру злата,

а које је пуце под гр’оцем,

оно јесте од три литре злата,

и оно се на бурму отвора,

те јунаци њиме пију вино?“

Од ина се бегу не могаше,

већ изнесе зелену доламу;

ал’ долама крви покапана,

на рамену десном порезана!

Кад то виђе Сава од Посавља,

проли јунак сузе низ образе,

удари се руком по кољену:

колико се лако ударио,

на кољену чиста чоха пуче;

пак тргоше ноже од појаса,

у каблиће бега учинише;

бијеле му дворе похараше,

похараше, ватром попалише;

пак одоше у гору зелену

Јанка жалећ, себе сјетујући

да с’ не држи вјера у Турчину.