2 Преткосовске песме

U преткосовски циклус спадају, пре свега, песме о Немањићима (Немањи, Сави, душану, Урошу) и Мрњавчевићима (Вукашину, Угљеши и Гојку).

Стефан Немања прогласио се за великог жупана око 1170. Од тога времена па до 1196, кад се закалуђерио, он је у низу ратова успео да знатно прошири српску државу и да је учини независном од Византије. Поред осталих области, освојио је и Зету. За његове владавине процес феудализације у Србији прилично је одмакао. „Ослањајући се на цркву и подижући нове манастире, Немања им је додељивао простране поседе.“ Умро је у Хиландару 1200. и ускоро после тога проглашен за свеца. Песме га највише и помињу у вези са његовим задужбинама.

Култ Немањин нарочито су ширили његови синови Сава и Стефан Немањић. О Сави има више песама и много приповедака. Он је био вишеструко значајна личност: први српски књижевник, активни учесник у многим политичким догађајима, организатор цркве. У првом реду његова је заслуга што је Србија добила 1219. самосталну црквену организацију. Као архиепископ, за неких петнаестак година (умро 1235), он лично је много допринео да се та организација учврсти (оснивањем епископија итд.). А „оснивање самосталне цркве убрзало је њено укључивање у феудални поредак и омогућило јој да се развија у све моћнији фактор феудалног друштва и државе“. Но још већу улогу имала је самостална црква после пропасти старе државе, за време турског господства у нашим земљама. Тада је највиши степен достигао и Савин култ. У очима сиротиње раје Сава је тада био симбол националне независности, застава отпора турским поробљивачима, и зато што је то био Турци су му спалили тело.

Други Немањићи све до Душана (изузимајући само Дечанског) и не помињу се у песмама. О душану и његовом сину Урошу има више песама. То је разумљиво кад се има на уму да је стара држава под Душаном дошла до највеће снаге, а под Урошем се распала. Додуше, представа о снази Душановог царства у песмама је врло магловита. Налазећи се на челу српске државе од 1331. до 1355, Душан је освојио многе нове територије (јужна граница његовог царства ишла је „од Волоса до улаза у Коринтски залив“), подигао архиепископију на степен патријаршије, дао Законик и спремао се да заузме Цариград. Уместо свега тога, у песмама о Душану налазе се разни легендарни мотиви (свакако, зато што су оне настале у времену које је било врло далеко од Душановог) и неке његове углавном негативне особине: подложан је рђавим утицајима, окружен лошом околином, готов на тешке грехе. С разлогом се сматра да је таква представа о Душану последица проклетства којим је праћено проглашење српске патријаршије: у доба турске владавине поменуто проклетство могло се сматрати као један од узрока пропасти домаће државе.

Урош је постао владар после Душанове смрти, 1355. За петнаестак година његове владавине (умро 1371) распало се Душаново царство: неки су се великаши одметнули од Уроша (стриц му Симеон и Ар.), а неки су се врло осамосталили. То је једина историјска истина која је сачувана у песмама о Урошу, све остало тамо је легенда (смрт Урошева од Вукашинове руке итд.).

Урошеви такмаци за царски престо како песма каже били су Мрњавчевићи: Вукашин, Угљеша и Гојко. Последњи је непознат историји. Вукашин, који је око 1350. био жупан у Прилепу, прогласио се за краља изгледа 1365. Своју власт учврстио је „у западном делу Македоније над територијом која се ширила од Призрена до испод Костура и од Вардара до албанских планина... Он је ковао и свој новац, у почетку са ликом цара и краља, и доцније само са ликом краља. У његовим областима одржала се у знатној мери трговина која се развила у ранијем периоду, нарочито учешћем Дубровника... У непријатељском односу био је са Николом Алтомановићем. У заједници са Ђурђем Балшићем припремио је поход против њега и са својом војском је дошао до Скадра, али се на позив свога брата Угљеше повратио натраг како би припремио поход против Турака“. У свим овим акцијама Вукашин се понашао као потпуно самосталан владар, који нимало не зависи од цара Уроша.

Мрњавчевић Јован Угљеша „био се учврстио у источном делу Македоније са главним градом Сером. У једној својој повељи из 1368. године он употребљава титулу деспот, али се у неким повељама назива и самодршцем. Уочавајући опасност од Турака, а стојећи им први на удару, деспот Угљеша се залагао да се против Турака, у циљу њиховог протеривања са Балканског полуострва, створи коалиција свих угрожених земаља, у коју би ушла нарочито Византија. У вези са том политиком је и његова осуда душановог проглашења царства и патријаршије. Он је предлагао Цариграду савез против Турака и нудио му и новчану помоћ, а као први корак ка нормализовању односа са Грцима прихватио је измирење са цариградском патријаршијом и признање њених ранијих права на својој територији. Иако није постигао у свему позитиван резултат, Угљеша је од пролећа 1371. вршио припреме за борбу против Турака. Његовом позиву одазвао се Вукашин и прекинуо припремани поход против Николе Алтомановића. Вукашин и Угљеша кренули су са својом војском према Адријанопољу, у чијој су се близини срели са Турцима. Код места Черномена, на десној обали Марице, дошло је 26. септ. 1371. године до битке, у којој су Вукашин и Угљеша катастрофално поражени. Обојица су изгубили живот, а велики део њихове војске настрадао је у борби“.

У песмама у вези с маричком битком помиње се само Вукашин; иначе, и Вукашин и Угљеша представљени су као негативни ликови (вероватно, због тога што су се држали као самостални владари за Урошева живота).

С великим симпатијама у овим песмама говори се само о неколицини личности: о Милошу Војиновићу, војводи Момчилу, младој Гојковици.

Милош Војиновић о коме историја зна само то да је био ставилац код цара Душана у песми се показује као велики јунак: кажњава шићарџије, убија на мегдану краљевог заточника, стреља кроз прстен јабуку, прескаче три коња и на њима три пламена мача, познаје по браћи Роксанду, побеђује троглавог Балачка војводу и уништава латинске катане. У песми он није војни старешина, племић, него човек из народа, чобанин не само по оделу (до онога тренутка кад скида бугар-кабаницу да би својим сјајним рухом збунио и преварио Роксанду) него и свим својим понашањем и читавим својим духом. Он је такав кад задрема на кулашу, јер је „злу науку“ да поспава свагда око подне научио по планини овце чувајући. Он је такав кад води онај духовити шаљиви разговор са трима шићарџијама који му нуде коња још бољега и још прида стотину дуката и сувише рало и волове, а он све то одбија изговарајући се да не може да умири ни свога „лошијег“ коња, да дукате не зна ни на кантар мерити ни бројем бројити, да не зна шта би са ралом и воловима јер му није ни отац орао (зато што је био чобанин). Он је такав кад на рачун шићарџија, пошто свакога од њих „куцне“ шестоперцем, упути по коју пошалицу: „Толики ти родили гроздови“, „Толике ти јабуке родиле“, „Повали се међу ђевојкама“. Он је такав кад сам, идући од једне те до друге зобнице, набавља зоб за свога коња. Он је такав кад разговара с царем, кад с копљем наопако окренутим полази на мегдан краљевом заточнику, кад не скинувши тешку кабаницу полази да прескочи три коња витеза и на њима три пламена мача говорећи: „Којој овци своје руно смета, онђе није ни овце ни руна“. Он је такав кад каже да ће Роксанду познати по браћи као што је у Шари од триста јагањаца свако по овци познавао. У свакој од тих ситуација он је обележен не као племић, него као сењак, као чобанин од оваца, као представник радних маса. Он је хитар, лукав, домишљан, неустрашиво безбрижан и помало шерет као они познати и омиљени народни типови из народних приповедака. Чак и кад отвара највећа јунаштва, он показује изванредну сличност са потоњим јунацима који су изишли из самих народних дубина. Многим својим поступцима он подсећа на хајдуке и ускоке. Својим презирањем противника он подсећа на Хајдук-Вељка, Који је го до појаса и у као крв црвеним чакширама пролазио кроз средину турске војске и одовуд и одонуд. Својим необичним руковањем оружјем он подсећа на Јована Курсулу, који није носио сабљу „о бедрима, као што се носи, него затурену на раме, како му је лакше потегнути је“. Својим немарним ставом према непријатељу он подсећа на Михаила Глувца, који је „чекајући на мегдану да га противник нападне“, „обично седео на коњу и пушио“, и „тек кад му противник приђе близу, лагано би истресао лулу, оставио је мирно у чибучницу, и тада би се машио коњу за дизгине и за оружје“. Овакав Милошев лик створила је сиротиња раја у доба турске владавине, кад је жеља за стварањем независне домаће државе налазила упориште у чињеници да је таква држава некада постојала. Милошева јунаштва су производ народног поноса и народне вере у сопствене снаге. Милош је имао да покаже Латинима „старим варалицама“ и уображеним господичићима и свима другима за шта су све кадри презрени балкански чобани, каква се физичка и умна снага крије у њима.

Војвода Момчило живео је у XIV веку. Био је „у почетку прост хајдучки четобаша у горама родопским (мећу Драмом, Пловдивом и Самоковом), на ондашњој тромеђи мећу српским, бугарским и византијским земљама“. Касније је постао деспот и севастократор, и своје хајдуке прометнуо је у најамнике. Био је велики јунак; „добит није тражио за се, него за своју дружину“. Имао је кућу у Ксантији, и ту му је жена седела. Погинуо је 7. јуна 1345. под градом Перитеоријем. Тај догађај описао је сам Кантакузин, који је и навео турску војску на Момчила. „Чудећи се смелости Момчиловој“ каже Стојан Новаковић „с којом је са својих 4000 луди примио битку с далеко надмоћнијим непријатељем, савезничком грчко-турском војском, Јов. Кантакузин приповеда како се у том тренутку Момчило са својим људима десио при граду Перитеорију. Смотривши силну савезничку војску, Момчило навали да уђе у град, али му грађани затворише врата, показујући му турску војску која се примицала и напомињући да треба најпре с њоме да се бије. Да га не би сувише срдили, пусте у град, као у знак верности, синовца Момчилова Рајка, са пет стотина војника. И тако Момчило немајући куд, уреди војску за бој, с намером да поседне опкоп испред вароши, надајући се да ће се моћи одржати ако успе да га заузме, што би, уистину, не мало и помогло. Али Турци стигну раније и Момчилову војску узбију. И одмах стану кликовати да су победили и растурати се у пљачку. Кантакузин је с турским поглаваром Умур-бегом ишао тек иза те војске, и видео је да тим првим сукобом није ништа свршено, него да бој треба тек да настане, јер је војска Момчилова само устукла испред силе, али се повукла у потпуном реду и без колебања. Стога Кантакузин распореди војску у три правца. На десно крило стави Умур-бега и Турке стрелце, као лакше оружане, према лакше оружаним непријатељима, на које ће стрелама ударити; на лево крило метне Јована Асена, свога шурака, с Грцима оклопницима, који се боре изблиза; а по средини смисли да пође сам с одабраним Грцима и Турцима. Тако и Момчило са своје стране прими борбу. И кад су се војници примакли једни другима, судар је био страховит. Момчило не могаше одолети; многи његови изгибоше. И пошто му остатак војске би прибијен уз градске зидове, и већ се не имаше где борба на коњима водити, а не бејаше прилике да ће их примити у град, први Момчило сјаха с коња, па пешице ударише на непријатеља, борећи се живо и одупирући се јуначки, једно по властитој храбрости, а друго и зато што им је за леђима био град, па се нису бојали да могу бити опкољени. У томе многи изгибоше. И докле се год на ногама држао Момчило, нико од његових нити јунаштвом попусти, нити се хоћаше предати. А кад је Момчило у борби пао, његови сви, колико их је било претекло, предадоше оружје. И од те војске не беше бегунца, него сваколика или изгибе или у ропство паде.“ У песми се од свега тога сачувало веома мало. И у песми он живи у горском крају, али не у родопском, него у дурмиторском. И у песми он је велики јунак, који чак има крилатог коња и сабљу са очима, али се не налази на челу једне велике и одане хајдучке дружине, него на челу своје браће, својих првобратучеда и четрдесет од града левера. И у песми он је окружен љубављу, али не љубављу хајдука, него љубављу своје браће и сестре Јевросиме, о којој историја ништа не зна. И у песми он је ожењен, али док је у историји та чињеница потпуно безначајна, овде је постала пресудна: куја Видосава је организатор читаве трагедије. И у песми он је изненађен нападом, али под сасвим другим околностима и од сасвим других непријатеља: не од Кантакузина и Умур-бега и њихове војске, него од краља Вукашина. И у песми он се храбро бори пред своју погибију: сам удара „војсци по сриједи“ и сабљом „крчи друма низ планину“. И у песми видимо га прво на коњу, а затим као пешака. И у песми он не може да уђе у град, али не зато што су врата затворили грађани Перитеорија, него зато што је то учинила неверна куја Видосава. Оно што у песми нарочито одликује Момчила јесте његова огромна физичка и морална снага. Кад је Вукашин обукао његово одело, изгледао је као кепец према џину. Али тај џин био је безазлено поверљив као дете и способан за изванредно нежна осећања. Кад је срео девет братских коња без јахача, кад је видео да су браћа изгинула, тога тренутка су му малаксале руке „од жалости за браћом рођеном“ и више није био у стању да се бори. Али је ипак на самртном часу имао снаге да своме убици препоручи своју сестру Јевросиму уместо невернице Видосаве у жељи да се роди јунак и човек сличан њему, а не кукавица и злочинац као што је Вукашин и Видосава.

По људској лепоти за Момчилом не заостаје млада Гојковица из песме Зидање Скадра. Подвалом доведена у положај да буде жртва једног свирепог обичаја, да буде жива узидана да би се град одржао, она би хтела да утиче на живот и после своје смрти, да мртвим дојкама храни и мртвим очима гледа свог нејаког сина.