50 Женидба влашића радула

Kад се жени Влашићу Радуле,

запросио лијепу ђевојку,

прстен даје, свадбу уговара:

„Ова свадба до петнаест дана,

док ја одем двору бијеломе

и сакупим господу сватове“.

Он отиде двору бијеломе

и сакупи силу и сватове,

он сакупи три стотине свата;

свате купи, у сватове неће,

свога коња под ђевојку шиље,

и он шиље два брата рођена,

а два брата, два мила ђевера;

па одоше свати по ђевојку.

Тамо су их л’јепо дочекали,

сваком свату по бошчалук дали,

младожењи коња и сокола,

и дадоше лијепу ђевојку.

Чауш виче, дабулана риче:

„Хазур, хазур, кићени сватови!

Хазур свати, и хазур ђевојка!

Већ хоћемо дома путовати“.

Дигоше се кићени сватови,

отидоше двору бијеломе.

Кад су били насред горе чарне,

ал’ у гори дињар Бањанине,

на бојно се копље наслонио,

све сватове редом пропустио,

а кад дође лијепа ђевојка,

под ђевојком коња уватио.

Кад виђеше Ава мила ђевера,

за оштре се сабље дохитише,

да дињару одсијеку главу;

ал’ говори госпођа ђевојка:

„О, бога ви, два мила ђевера,

ви немојте њега погубити,

док чујемо шта ће говорити,

ласно ћете њега погубити“.

Преклања се дињар Бањанине,

пред ђевојком црну земљу љуби:

„Богом сестро, лијепа ђевојко!

Ти ћеш бити љуба Радулова,

тамо су ми два нејака брата

у тавници Влашића Радула,

не би ли их како избавила!“

Па се маши у свил’не џепове,

те извади дванаест дуката

и дарива богом посестриму,

она њему свилену кошуљу.

Па одоше двору бијеломе.

Кад су били пред бијеле дворе,

сви сватови коње одјахаше,

а ђевојка неће да одјаше.

Изишла је мајка Радулова,

изнијела од злата синију,

на синију змију оплетену,

оплетену од сребра и злата,

на њојзи је алем, драги камен;

па говори мајка Радулова:

„Одјаш’ коња, мила снахо моја!

На част тебе од злата синија,

на синији змија оплетена,

оплетена од сребра и злата,

и на њојзи алем, драги камен,

те ми вези полуноћи, снахо,

полуноћи као у по подне“.

Она јој се смјерно поклањаше,

ал’ од коња неће да одјаше.

Изишле су сеје Радулове,

изнијеле злаћено прстење:

„Одјаш’ коња, мила снахо наша!

На част тебе злаћено прстење,

те ти носи докле си нам млада“.

Она им се смјерно преклањаше,

ал’ им коња неће да одјаше.

Љутите се у двор повратише,

оштро ходе, а оштро говоре:

„О наш брате, Влашићу Радуле,

неће снаха коња да одјаше

док не види за кога је дошла“.

Наљути се Влашићу Радуле,

голу сабљу у рукама носи:

„Одјаш’ коња, кучко, не ђевојко!

Одјаш’ коња, одсјећ ћу ти главу!

Ниси коња од баба довела,

већ си мога коња уморила“.

Говори му госпођа ђевојка:

„Господару, Влашићу Радуле,

не љути се, не имаш се зашто;

нећу тебе коња одјахати

док ми не даш кључе од тавнице“.

Грохотом се Радул насмијао,

даде њојзи кључе од тавнице,

па је онда коња одсједнула,

па дозивље два мила ђевера:

„Ви хајдете, два мила ђевера:

кажите ми врата на тавници“.

Отидоше с њоме на тавницу,

па говори лијепа ђевојка:

„Ко су браћа Дињар-Бањанина,

хајте амо на тавничка врата!“

Изишла су два нејака брата,

изишла су на тавничка врата:

коса им је — њом би се покрили,

нокти су им — укопали би се.

Још пропишта тридесет робова:

„Богом сестро, лијепа ђевојко,

пусти и нас данас из тавнице!“

Ал’ говори лијепа ђевојка:

„Хајте, робље, на тавничка врата!“

Па изиђе робље из тавнице,

вели њему лијепа ђевојка:

„Бјеж’те, робље, куда које знаде!“

Па узима до два побратима,

одведе их у бијеле дворе,

па дозива два бербера млада:

један мије, други косу брије

и погане нокте сарезује;

дала им је б’јеле бошчалуке,

и на њих је рухо порезала,

па их спреми двору бијеломе,

и даде им од злата јабуку:

„Поздрав’те ми богом побратима,

побратима Дињар-Бањанина,

подајте му од злата јабуку“.