24 Смрт мајке југовића

Mили боже, чуда великога!

Кад се слеже на Косово војска,

у тој војсци девет Југовића

и десети стар Јуже Богдане;

бога моли Југовића мајка:

да јој бог да очи соколове

и бијела крила лабудова,

да одлети над Косово равно,

и да види девет Југовића

и десетог стар-Југа Богдана.

Што молила, бога домолила;

бог јој дао очи соколове

и бијела крила лабудова,

она лети над Косово равно;

мртви нађе девет Југовића

и десетог стар-Југа Богдана,

и више њи девет бојни копља,

на копљима девет соколова,

око копља девет добри коња,

а поред њи девет љути лава.

Тад завришта девет добри коња,

и залаја девет љути лава,

и закликта девет соколова;

и ту мајка тврда срца била,

да од срца сузе не пустила,

већ узима девет добри коња,

и узима девет љути лава,

и узима девет соколова,

пак се врати двору бијеломе,

Далеко је снае угледале,

мало ближе пред њу ишетале:

закукало девет удовица,

заплакало девет сиротица,

завриштало девет добри коња,

залајало девет љути лава,

закликтало девет соколова;

и ту мајка тврда срца била,

да од срца сузе не пустила.

Кад је било ноћи у поноћи,

ал' завришта Дамјанов зеленко,

пита мајка Дамјанове љубе:

„Снао моја, љубо Дамјанова,

што нам вришти Дамјанов зеленко?

Ал' је гладан шенице бјелице,

али жедан воде са Звечана?“

Проговара љуба дамјанова:

„Свекрвице, мајко Дамјанова,

нит' је гладан шенице бјелице,

нити жедан воде са Звечана,

већ је њега Дамјан научио

до поноћи ситну зоб зобати,

од поноћи на друм путовати;

пак он жали свога господара

што га није на себи донио“.

И ту мајка тврда срца била,

да од срца сузе не пустила.

Кад ујутру данак освануо,

али лете два врана гаврана:

крвава им крила до рамена,

на кљунове б'јела пјена тргла;

они носе руку од јунака

(и на руци бурма позлаћена),

бацају је у криоце мајци.

Узе руку Југовића мајка,

окретала, превртала с њоме,

па дозивље љубу Дамјанову:

„Снао моја, љубо дамјанова,

би л' познала чија ј' ово рука?“

Проговара љуба Дамјанова:

„Свекрвице, мајко Дамјанова,

ово ј' рука нашега Дамјана,

јера бурму ја познајем, мајко, —

бурма са мном на вјенчању била“.

Узе мајка руку Дамјанову,

окретала, превртала с њоме,

пак је руци тијо бесједила:

„Моја руко, зелена јабуко,

гдје си расла, гдје л' си устргнута!

А расла си на криоцу моме,

устргнута на Косову равном!“

Ал' ту мајка одољет не могла,

препуче јој срце од жалости

за својије девет Југовића

и десетим стар-Југом Богданом.

25 Марко краљевић и орао

Lежи Марко крај друма царева,

покрио се зеленом доламом,

по образу срмајли-марамом,

чело главе копље ударио;

за копље је Шарац коњиц свезан,

на копљу је сура тица орле:

шири крила, Марку чини лада,

а у кљуну носи воде ладне,

те залаја рањена јунака.

Ал' беседи из горице вила:

„О, бога ти, сура тицо орле,

што је теби добра учинио,

учинио Краљевићу Марко:

шириш крила, те му чиниш лада,

и у кљуну носиш воде ладне,

те запајаш рањена јунака?“

Ал' беседи сура тица орле:

„Мучи, вило, муком се замукла!

Како м̓ није добра учинио,

учинио Краљевићу Марко?

Можеш знати и паметовати:

кад изгибе војска на Косову

и обадва цара погинуше,

цар Мурате и кнеже Лазаре,

паде крвца коњу до стрмашца

и јунаку до свил'на појаса, —

по њој плове коњи и јунаци:

коњ до коња, јунак до јунака,

а ми тице долетисмо гладне,

долетисмо и гладне и жедне,

љуцкога се наранисмо меса

и крви се љуцке напојисмо,

а моја се крила закавасише

плану сунце из неба ведрога,

те се моја крила окореше:

ја не мого с крил'ма полетити,

а моје је друштво одлетило;

ја остадо насред поља равна,

те ме газе коњи и јунаци.

Бог донесе Краљевића Марка,

узе мене из крви јуначке,

па ме метну за себе на Шарца,

однесе ме у гору зелену,

па ме метну на јалову грану;

из небеса ситан дажд удари,

те се моја крила поопраше,

и ја мого с крил'ма полетити,

полетити по гори зеленој,

састадо се с мојом дружбиницом.

Друго ми је добро учинио,

учинио Краљевићу Марко,

можеш знати и паметовати:

кад изгоре варош на Косову

и изгоре кула Аџагина,

онде били моји орлушићи,

па и скупи Краљевићу Марко,

он и скупи у свил'на недарца,

однесе и двору бијеломе,

па и рани читав месец дана,

читав месец и недељу више,

па и пусти у гору зелену, —

састадо се с моји орлушићи.

То је мени учинио Марко!“

Спомиње се Краљевићу Марко

као добар данак у години.