О записивању и превођењу

1

Nајстарије записане наше јуначке песме су оне које налазимо у Хекторовићевом Рибању (XVI в.); о Марку и Андријашу (лирско-епска) и о Радовану Сиверинцу и Влатку Удинском. У XVII веку записана је Мајка Маргарита (лирско-епска) и Попијевка од Свилојевића; прву је записао Јурај Бараковић, другу Петар Зрињски. Све су то песме дугог стиха. Прве десетерачке песме записане су тек у XVIII веку на почетку тога века у Дубровнику и Боки (објавио их 1878. године В. Богишић у књизи Народне пјесме из старијих, највише приморских записа, где већину песама чине бугарштице), око 1730. године у Војној Граници (рукопис непознатог Немца, сачуван је у Универзитетској библиотеци у Ерлангену, објављен 1925. године под насловом Ерлангенски зборник), 1756. године у Качићевом Разговору угодном (две песме: једна о женидби Јанка Сибињанина, друга о Секули), 1774. године у Фортисовом Путу у Далмацију (лирско-епска песма о Хасанагиници), 1779. године у Рељковићевом Сатиру (песма Јакшићи кушају љубе).

Систематски рад на бележењу и објављивању јуначких песама (и других народних умотворина) започео је тек Вук Караџић. Он је тај посао радио боље него ико пре и после њега. Мањи број јуначких песама (уз женске) објавио је 1814. и 1815. године. Друго издање његових Српских народних пјесама изишло је у Лајпцигу и Бечу од 1824. до 1833. године (у четири књиге), треће у Бечу од 1841. до 1866. године (у шест књига), четврто (државно) од 1887. до 1902. године (у девет књига, од којих само прва и пета садрже женске песме).

После Вука бележили су и објављивали јуначке песме: Сима Милутиновић (Пјеванија црногорска и херцеговачка, 1837), Петар Петровић Његош (Огледало српско, 1845), Јукић и Мартић (Народне пјесме босанске и херцеговачке, 1858), Богољуб Петрановић (Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине, 1867, 1870), Коста Херман (Народне пјесме мухамедоваца у Босни и Херцеговини, 1888, 1889) и др. Велику збирку јуначких песама издала је Матица хрватска (почев од 1896, у више књига). Бугарштице је објавио (поред Богишића) Миклошић у књизи Volkѕepіk der Kroaten, 1870.

2

Пре Вука преведена је на стране језике само песма о Хасанагиници: на талијански у Фортисовој књизи, убрзо затим (1775) на немачки (Вертес), а неколико година касније превео ју је опет на немачки сам Гете и била је објављена у Хердеровим Народним песмама 1778 (уз још неке песме из Качића); ове године изишао је и француски превод Фортисове књиге, а 1799. године превео је Хасанагиницу на енглески (по Гетеу) Валтер Скот (али није штампао превод). После Вука наше песме су превођене на многе стране језике, а нарочито на немачки, француски и енглески.

Великом угледу који су наше песме стекле међу Немцима, па и иначе, много су допринели Копитар, Јаков Грим и Гете, „Године 1814—15,“ — каже П. Поповић — „кад је Вук издавао своју прву збирку песама, и кад је Копитар те песме с највећом ревношћу препоручивао туђем књижевном свету, општио је с њима Јаков Грим, и овај велики пријатељ народних књижевности загреја се одмах за нашу поезију. Он одмах почиње песме приказивати, преводити, хвалити; његово мишљење о њима, тада и доцније, врло је похвално. „Помислите“, пише он 1824. после другог издања Вукових песама, „да су већ три књиге песама издане, а међу њима тешко да има иједна песма рђава: наше немачке народне песме морале би се пред њима сакрити.“ Он воли лирске песме које „у себи спајају лепоте и источне и западне лирике“. Он још више воли епске песме. „Ми бисмо их“, каже он 1824, „могли поредити најпре са шпанским јуначким песмама, али их и од ових стављамо више.“ „На Омира“, каже он другом приликом, „човек се једнако сећа кад их чита“; „све је као у Омиру“, каже даље; или, 1827: „од Омирових спевова наовамо нема у целој Европи ниједне појаве која би нас тако јасно могла обавестити о суштини и постанку епа као српске народне песме“... Уз Грима и Гете се поново занима нашим народним песмама. Он пише и говори о њима, и хвали их; то бива у рефератима његовим, или у разговорима с Екерманом и иначе.“ Али као преводилац наших песама на немачки највише заслуга има Тереза фон Јакоб: она је под именом Талфи 1825. и 1826. године објавила две свеске свога одличног превода (рађеног уз Вукову и Копитареву помоћ) изабраних песама из Вукових књига. После ње преводили су наше песме на немачки Е. Весели, П. Геце, В. Герхард и др.

Први преводиоци наше поезије на француски су познати књижевници Шарл Нодје и Проспер Мериме: и један и други превели су Хасанагиницу (први у збирци Смара, 1821, други у књизи Гусла, 1827). Поводом Меримеове књиге, коју је он у целини представио као превод са „илирског“ и тако успео да обмане многе људе (чак и Пушкина, који је Меримеове песме преводио као српске), појавило се више написа у часописима, а истовремено су у „Глобу“ (1827) изишли и преводи неких наших песама (од госпође Белок). Неколико година касније, 1834, изашле су две свеске превода Елизе Војар (који је рађен према немачком преводу Талфијеве). После Е. Војар преводили су наше песме на француски С. Робер, А. д’Аврил, О. Дозон и др. За свој велики глас у француској наша народна поезија много дугује Клоду Фориелу, Мицкјевичу и Ламартину: први је држао предавања (1831—1832) о вашој и новогрчкој народној поезији, други је — такође — држао предавања (1840—1841) о нашим народним песмама, трећи је многе наше песме (у преводу Елизе Војар) унео у своје Путовање на Исток.

Први енглески превод наших песама (од Џона Локхарта) објављен је 1826. године у часопису „Тромесечни преглед“. Убрзо затим, 1827, појавила се и збирка наших песама које је на енглески превео Џон Бауринг. Касније, преводили су наше песме на енглески и О. Мередит, Е. Мијатовић, Ситон-Ватсон и др.

Наша народна поезија превођена је и на многе друге језике: на талијански, руски, пољски, чешки, мађарски, шведски и др.