О интернационалним мотивима

Nеким нашим јуначким песмама нађене су паралеле у другим књижевностима: Женидби Душановој у шестом, седмом и осмом певању Нибелуншке песме, где се говори о Гунтеровој женидби Брунхилдом (в. Маретић, Наша народна епика, Загреб, 1909, стр. 207), Женидби краља Вукашина у роману Бово од Антоне (ibid., стр. 202), Зидању Скадра у причању Грка, Албанаца, Румуна и др. (ibid., стр. 214), Бановићу Страхињи у руској песми о Ивану Годиновићу (ibid., стр. 204), Марку Краљевићу и Алил-аги у германској легенди о Тидреку („у том делу XIII века има један епизод где се такође витези кладе у живот да ће се надиграти у бацању копља н камена“), Марку Краљевићу и Мини од Костура у старонемачкој песми о Волфдитриху и у јужнофранцуским, талијанским н шпанским народним песмама (ibid., стр. 205), Иву Сенковићу и аги од Рибника у руској песми о Данилу и његову сину Михаилу (ibid., стр. 200), Ропству Јанковића Стојана у руској песми о Добрињи (ibid., стр. 232), Љуби хајдук-Вукосава у руским песмама о Ставру Годиновићу (ibid., стр. 235), Предрагу и Ненаду у новогрчким песмама (ibid., стр. 200).

Али интернационални карактер мотива у овој или оној песми никако не значи да је она морала бити и испевана према неком страном узору.

Прво, сличност или истоветност мотива у две или више књижевности може бити сасвим случајна. Запањујућа је сличност, на пример, наше песме Женидба Стојана Јанковића (Вук, III, 21); Красић, 9) са германском песмом О Валтарију (Валтеру) из Х века, на латинском језику. То је сличност — каже Маретић — „не само у цјелини већ и у појединостима: 1) Валтер и Хилдегунда бјеже с двора Атилина употребивши згоду кад Атила и његови Хуни спавају пијани, а Златија дјевојка у Красића ослобађа Стојана и бјежи с њиме у час кад њезин отац иза многога пића тврдо заспи; 2) брат Хајкунин (у Вука) иде у потјеру са својим друговима за бјегунцима, а у германској пјесми гоне и стижу Валтера и Хилдегунду Гунтер и Хаген с другијем јунацима; 3) Валтер заспи прије него га стигне потјера метнувши главу на кољена Хилдегунди, а управо тако спава у исти час и Стојан; 4) и Валтер н Стојан, прије него што ће се побити с потјером, отправљају с бојишта своје вјеренице; 5) у боју остају побједници Валтер и Стојан; 6) послије боја Валтер и Стојан иду својим кућама, вјенчају се вјереницама н сретно живе; 7) карактери Хилдегунде н Хајкуне (или Златије у Красића) посве су слични“. Али и упркос тој сличности наша песма о женидби Стојана Јанковића — као што је познато — потпуно је прожета народним духом и у свему одговара нашим историјско-друштвеним условима.

Друго, ако је и позајмљен, мотив се могао дуго чувати у предању и отуда ући у песму тек у једном позном моменту. У песми Марко Краљевић и Муса Кесеџија, на пример (која је могла настати тек онда кад је било врло далеко време Марковог и Мусиног живота, тј. XIV и XV век), има веома старих и, можда, туђих, са стране позајмљених елемената. Један од тих елемената је Марково тамновање и избављање из тамнице, други су три Мусина срца, а трећи — султанов страх од мртве главе.

У рускословенској књижевности налази се и прича о премудром Акиру. Маретић овако приказује садржину те приче и њену везу са нашом песмом о Марку и Муси:

„На двору асирскога цара Синагрипа живи мудри Акир, који нема са својом женом Теодулијом порода и зато nосињује свога синовца Надана. Кад овај Надан одрасте и ступи у царску службу, обиједи Акира пред царем, а цар заповиједи да се Акир погуби. Али онај коме је то наложено смилује се Акиру и мјесто њега погуби некаквога њему сличног роба, а Акира држи у тамници три године. Међутијем се рашири глас о смрти Акировој, те два цара, мисирски и персијски, ударе на Синагрипово царство. Сада Синагрип љуто жали за Акиром. Кад то види онај који је имао Акира да погуби, он приступи к цару и рече му да је Акир у животу. Онда цар оде у тамницу и, нашавши Акира жива, пун радости пита га би ли он могао својом мудрости одољети душманима. Акир вели да би, али се прије мора опоравити од невоље претрпљене у тамници. Опоравља се шест мјесеци и онда оде к мисирскоме цару па погоди све тешке његове загонетке и тако ослободи Синагрипа и његово царство, а послије Синагрипове смрти зацари се на његово место Акир. — И у нашој старој књижевности налази се прича о премудром Акиру... у једном глаголском рукопису из г. 1468. и у једном ћириловском из г. 1520.

Да наведени мотив о затвореном Марку у пјесми Вуковој II, 67 стоји у вези са старим књижевним причањем о премудром Акиру, то врло лијепо доказује готово потпуна истоветност овијех мјеста: у Вука пита хоџа Ћуприлић султана кад га види у невољи поради Мусе: „Шта би дао ономе јунаку који би ти жива казô Марка?“ а у поменутом ћириловском рукопису из г. 1520. онај човјек који је имао погубити Акира пита цара Синагрипа: „Царе, шта би ти тому човјеку дао тко би ти жива Акира сповидио?“ (У Вуковој пјесми одговара султан да би му да везирство над Босном а у ћириловском рукопису Синагрип одговара да би му све дао што би год тражио.) Вриједно је додати и ово: кад Марко изиђе из тамнице пред султана, „коса му је до земљице црне, полу стере, полом се покрива, нокти су му — орати би могô“; а у ономе ћир. рукопису каже се за Акира кад је изишао пред цара: „обрве му бјеху обрасле како у дивјаку, а нокти бјеху како у дивјака орла, тијело му се бијеше с прстију (тј. с прашином) помијешало“. У једном и у другом опису нема, истина, много заједнице, али је важно то што се и једним н другим хоће да истакне како је Марко или Акир од дугога и тешког тамновања готово изгубио људски облик.

Књижевно причање о премудром Акиру у старој нашој и руској књижевности потекло је преко каквога грчког (византијског) пријевода из арапскога зборника 1001 ноћ, гдје се налази прича о мудром Хејкару, која оној руској и нашој потпуно одговара.“

Мусина три срца, свакако, — каже Маретић — значе три живота, „само су пјевачи заборавили прави смисао тијех трију срца, тј. ако тко има три живота, онда није доста једноћ му смрт задати него то треба трипут чинити, како то видимо у гдјекојим народним приповијеткама које казују како је тко имао три (или четири) живота, па му нитко ништа није могао, макар га и двапут (или трипут) убио, јер му још иза тога остаје један живот... Ова овако схваћена и изведена мисао налази се у VIII пјевању Виргилијеве Енејиде, ст. 560 и д., гдје краљ Евандар прича како је некад у младости убио краља Ерула, којега је морао трипут убијати, јер је имао три душе (тј. три живота):

којему (страшно је рећи) Феронија мати је дала

три, кад роди га, душе и трипут оружјем да маше;

трипут га требало убит, ал’ десница ова му тада

душе је узела све и оружје скинула троје“.

А поводом тога што је султан, угледавши Мусину главу, скочио од страха, Маретић каже: „Може се мислити да је ова црта неким особитим путем дошла да нашијех пјевача из старогрчких причања о јунаку Персеју, који је са собом носио главу грдосије Медусе, коју је прије убио, па коме би год показао ту ужасну главу, онај би се од страха окаменио, као нпр. краљ Атлас“.

Очевидно, ова три елемента — ако су позајмљена — ушла су у различита времена у нашу традицију и отуда су касније унесена у песму.