62 Јанко од котара и мујин алил

Kњигу пише од Котара Јанко,

те је шаље у кршну Кладушу,

а на руке Мујину Алилу:

„О Турчине, дијете Алиле,

тебе вале по кршној Кладуши,

мене вале по равну Котару,

но ми дођи на мегдан јуначки,

да видимо ко је бољи јунак!

А ево ти три мегдана дајем:

први ћу ти мегдан оставити

у Кладуши, а пред твојом кулом,

нек ти види остарјела мајка:

ја како ћеш, Туре, погинути,

јал’ како ћеш мене погубити;

други ћу ти мегдан оставити

а под мојом под вренђијом кулом,

нек ми види вијерница љуба:

ја како ћу, Туре, погинути,

јал’ како ћу тебе погубити;

трећи ћу ти мегдан оставити

под Кунаром у пољу Котару,

а на међи турској и каурској,

ђе је земља крви пожељеља,

гавранови од јунака меса;

дођ’, Алиле, ђе је тебе драго!

Ако ли ми на мегдан не смијеш,

а ти узми дивчик и повјесмо

и вретено дрва шимширова,

па ми преди гаће и кошуљу,

да не мучим љубе Анђелије“.

Кад Алилу књига допанула,

стојећи је Туре проучило,

па се скиде низ бијелу кулу,

невесело по авлији шета,

подметнуло руке под пазуке;

ал’ ето ти од Кладуше Муја,

иде Турчин са зелене лонџе,

пригрнуо зелену мавлуту,

гледа сина нејака Алила,

па га пита силна потурица:

„Што је, сине дијете Алиле!

Ко л’ те зове на мегдан јуначки,

те си га се, сине, препануо?

Каж’ бабајку јутрос на уранку!“

Алил с’ вати руком у џепове,

те му даде лист књиге бијеле.

Кад је Мујо књигу проучио,

те виђео што се у њој пише,

он се руком у џепове маши,

те извади дванаест дуката,

те их даде младу књигоноши,

па му ’вако Мујо говораше:

„Чујеш мене, млади каурине!

Поздрави ми од Котара Јанка:

нек ме чека под Кунар-планином,

довешћу му мојега Алила

у неђељу која прва дође

нек сабљама мегдан подијеле“.

Па он оде на бијелу кулу,

а довати дивит и хартију,

оде писат књиге на кољену.

Прву Турчин књигу накитио,

те је шаље у Коваче равне,

на Турчина Ковачину Рама:

„О даиџа, Ковачина Рамо,

покупи ми по равну Ковачу

пет стотина силних Ковачана,

хајде с њима ка кршној Кладуши,

а под моју под вренђију кулу,

јера зове од Котара Јанко

та Алила на мегдан мојега,

да Алилу будеш у невољу“.

Другу Мујо књигу накитио,

те је шаље у Лику крваву,

на Турчина Личанина Тала:

„О амиџа, Личанине Тале,

покупи ми по Лици крвавој

пет стотина коња и јунака,

хајде с њима ка кршној Кладуши,

а пред моју пред бијелу кулу,

јера зове од Котара Јанко

та Алила на мегдан мојега,

да му будеш здесна у полицу“.

Трећу Мујо књигу накитио,

те је шаље у Наке крваве,

на Турчина Накић-Ибрахима:

„Побратиме, Накић-Ибрахиме,

покупи ми по Наку крваву

пет стотина коња и јунака,

хајде с њима ка кршној Кладуши,

а пред моју пред бијелу кулу,

јера зове од Котара Јанко

та Алила на мегдан мојега,

да синовцу будеш у невољу“.

А четврту књигу оправио,

посла књигу у турску Удбину,

на сестрића Танковић-Османа:

„О сестрићу, Танковић-Османе,

покупи ми по вашој Удбини

удбинскијех на гласу јунака

на пријепис пет стотина друга,

хајде с њима ка кршној Кладуши,

а под моју под вренгију кулу,

јера зове од Котара Јанко

та Алила на мегдан мојега,

да Алилу будеш у невољу“.

Када Мујо књиге растурио,

мало сједе на бијелој кули,

али стаде јека испријека,

зачуше се јасни таламбаси;

гледну Мујо пољу у шрину,

силна војска поље притиснула,

и пред њоме двије поглавице:

једно бјеше Будалина Тале,

а друго је Ковачина Рамо,

с њима равна хиљада јунака.

Далеко их Мујо сусретнуо,

аге води на вренгију кулу,

силну војску у пољу устави.

Мало стаде, задуго не било,

ал’ ето ти Накић-Ибрахима

и са њиме Танковић-Османа,

они воде хиљаду јунака;

њих далеко Алил сусретнуо,

силну војску у пољу устави,

аге води на бијелу кулу.

С њима Мујо сједе лити вино,

а Алил се оде оправљати,

облачити рухо и оружје:

он обуче танану кошуљу,

по кошуљи кадивли-ђечерму,

по ђечерми зелену доламу,

по долами токе Мркоњића,

штоно их је Мујо задобио

од јунака Петра Мркоњића

у Кунари, високој планини;

а на ноге црвене чакшире,

до колена у срму облите,

од колена златом извезене;

па опаса мукадем-појаса,

а за појас девет самокреса —

сви у суво заливени злато,

а покрај њих ножа пламенита,

а на бедро сабљу оковану,

а на главу калпак и челенке,

а покрај њих валку позлаћену,

и пригрну диван-кабаницу

са сувијем окићену златом;

па се скиде низ бијелу кулу,

а слуге му ђога изведоше,

те се ђогу на рамена баци,

па се спусти пољу у ордију,

те он крену силовиту војску,

привати се Кунаре планине;

ту их стиже од Кладуше Мујо

и са њиме турске поглавице.

Куновицу гору прејездише,

спустише се у поље котарско,

али Јанко дошô на биљегу, —

са Јанком су четири сердара,

сва четири од равна Котара,

и са њима дв’је хиљаде војске

Котарана на гласу јунака.

Каде Турци у поље дођоше,

те се мало рахат учинише,

Јанко зове нејака Стојана:

„О мој сине, дијете Стојане,

иди, сине, у турску ордију,

те поздрави од Кладуше Муја:

нек изведе нејака Алила,

нек изведе пољу на биљегу,

да сабљама мегдан под’јелимо,

нека виде војске обадвије

ко ће коме очи преварити,

ко ли кога прије погубити“.

Хитро га је Стојан послушао,

те отиде у турску ордију

пред чадора од Кладуше Муја,

пред Мујом се смјерно поклонио,

а вели му силна потурица:

„Што је, море, Јанково копиле?

Што ли те је оправио Јанко?“

Вели њему Јанковић Стојане:

„Мене јесте оправио бабо

да ти кажем од њега поздравље:

да изведеш твојега Алила

на биљегу њему, на мегдана,

да сабљама мегдан подијеле“.

Њему рече од Кладуше Мујо:

„Хоћу, сине, Јанково копиле,

сад ће Алил на мегдан изићи“.

Па он скочи на ноге лагане,

те опреми нејака Алила,

изведе му ђога дебелога,

те се Туре на ђогина баци,

поносито на биљегу дође,

оде чекат од Котара Јанка;

с десне њему стране до рамена,

до рамена Ковачина Рамо

и до Рама Будалина Тале,

а с лијеве стране до рамена

стоји Туре Накић Ибрахиме

и до њега Танковић Османе,

а за њима Мујо пристајаше,

а за Мујом дв’је стотине друга,

иду виђет побит како ће се.

Ал’ ето ти од Котара Јанка

на кулашу коњу помамноме,

носи бојно копље на рамену;

с десне њему стране у полицу

до рамена сердар Смињанићу

и до њега Сењанин Иване,

а с лијеве стране у полицу

до рамена Мандушићу Вуче,

а до Вука Шарићу Цвијане,

а за њима Стојан пристајаше

на његову вранцу помамноме,

за њим иду млади Котарани.

Каде Јанко на биљегу дође,

он дозива нејака Алила:

„Чујеш ли ме, дијете Алиле!

Удри прије — да ти жао није!“

Али вели дијете Алиле:

„Удри прије, од Котара Јанко,

твој је мегдан, твоје позивање!“

Кад то зачу од Котара Јанко,

он покупи дизгене кулашу,

а уд’ри та чизмом и мамузом,

оде кулаш пољем подиграват.

Јанко скиде копље са рамена,

упусти га у прси Алилу;

но је Туре јунак на мегдану,

у руке му копље уватило,

пребило га на дв’је половине,

па потеже копље костоловку,

на Јанка га Туре упустило;

Јанко има коња од мегдана,

кулаш бјеше хендек ископао,

два б’ Алила онђе укопао,

па се кулаш слеже у хендека,

те га Туре копљем претурило,

и у земљи копље саломило.

А кад бојна копља изломише,

Јанко трже мача зеленога,

Алил трже сабљу димишћију,

један другом јуриш учинише:

ману Алил, а дочека Јанко,

на мач оштру сабљу дочекао,

на двије је поле пресјекао,

и Алилу руку обранио,

рука паде у зелену траву;

други пут га ударио Јанко,

удари га по бијелу лицу,

одс’јече му лице до вилице,

синуше му зуби до ресице;

трећи пут га ударио Јанко,

прес’јече га по свилену пасу,

па га тури са коња ђогина.

Мили боже, чуда великога!

Кад погибе турска поглавица,

наљути се млога породица,

те у пољу заметнуше кавгу, —

ев’ се бише половину дана,

Срби турску крдисаше војску,

у Кунару гору наћераше.

Од Турака мало ко побјеже,

осим курва на кулашу Тале

и са њиме Танковић Османе;

од Србаља мало ко погибе,

но се рани Шарићу Цвијане,

и нема им Мандушића Вука.

Њега тражи на кулашу Јанко,

тражио га, па га помињаше:

„Ђе си, Вуче, моја десна руко?

Мене прође моје четовање!“

Тек што Јанко у ријечи бјеше,

ал’ ето ти Мандушића Вука

и он води од Кладуше Муја,

везао му руке наопако,

приведе га од Котара Јанку,

па га Вуче њему поклонио:

„Ето, Јанко, од злата јабуке,

чини с њоме што је тебе драго!“

Јанко бјеше јуначко кољено,

посла Муја у кршну Кладушу,

и овако њему говораше:

„Иди, Мујо, у кршну Кладушу, —

лагат немој, веће право кажи,

а џаба ти живот на мегдану“.

Оде Турчин везан у Кладушу,

Јанко с друштвом ка бијелој кули;

почасти их три-четири дана,

па одоше сваки двору своме,

а он оста мрко лити вино

са Стојаном на бијелој кули.