44 Војвода јанко бјежи пред турцима

U истоку јасна дзора лице румењаше,

боже, јасна дзора!

а сунашце тад из мора св'јетла кола промаљаше,

јунак рањен допаде испод турске бритке сабље,

невољан добар јунак,

под шатора упаде Угрин-Јанка војводе.

Од невоље му не могаше божју помоћ називати,

своме господару,

нег' му поче овако невољан јунак говорити:

„Ево теби носим тужне гласе и пригласе,

моја св'јетла круно,

тужне гласе и пригласе, кê овако вишњи хоће,

како ти су клети Турци све државе запл'јенили, —

невјера их убила, —

а храбрен'јех витезовах много у војсци погубили,

цара бана Михаила жива га су уфатили,

невољна јунака,

Секула ти сестричића смртно га су изранили;

него бр'јеме већ не чека — ако ћ' главу сахранити,

мој драги господару,

ере ће те клети Турци у небријеме застанути“.

Још не бјеше рањен јунак ове р'јечи изговорио,

небог рањен јунак,

око себе угледао често јато клет'јех Турци;

на прешу ти стануо слузи својој говорити

Угрин, добар јунак:

„Узми, слуго, моја слуго, ту Јанкову добру типницу,

тере стани по путу дробну спендзу просипати,

моју дробну спендзу,

еда ти се клети Турци спендзици облакоме,

докле бисмо ми, слуго, наше главе сахранили,

моја вјерна слуго!“

Пак се бјеше усадио добру коњу (у) сед'ошце.

Тамо бјеше, низ Косово, брже од вјетра одјездио

витез, добар јунак.

Бјегу ми ти бјегаше, вишњега бога мољаше:

„Допуст, мени, мој боже, тиху росу у равнини,

мој видовни боже,

тиху росу у равнини, сињу маглу у планини,

докле бисмо ми јунаци наше главе сахранили,

невољни јунаци“.

Што ти је бога молио, тој му се је и умолио:

бог му бјеше допустио тиху росу у равнини,

невољну јунаку,

тиху росу у равнини, сињу маглу у планини,

на здравље ти дојездише низ Косово, равно поље,

Угрини банови.

Јанко бјеше на дворове слугом свој'јем одшетао.

45 Попијевка ол свилојевића

Aли сиде дивојка мисецу говорити,

небога дивојка:

„Кажи мени, липи мисец кој' доходиш с истока,

јеси видил в Цариграду мога млада Свилојевића,

заручника мога?

Је ли и сад у животу, а да су га изгубили?“

Али сиде јасан мисец то дивојки говорити,

заручници млади:

„Јесам видил пред вчером у липоме Цариграду,

и хоћу ти истину, нут' дивојка, казивати,

гиздава дивојко!

Тако ми се не мрчати како истину казивати:

цар је чинил преда се нут' јунака дозивати,

цар силени турски,

тере сиде говорити младому Свилојевићу:

„Да имаш ми истину, Свилојевић, казивати,

мој сужњу невољни,

што те хоћу зможан цар, ја садахна опитати“.

Али наста Свилојевић силну цару говорити,

цару честитому:

„Тако ми се гвожђа мога и невоље опростити,

хоћу ти ја истину, господине, казивати,

мој силвени царе!“

Али наста силени цар сужњу свому говорити:

„Који оно јунак био сиде браде до појаса,

сужњу мој невољни,

кој' Турака побијаше буздоханом шестопером,

тере војску побијаше, и нитко мур супрот сташе,

каурину једну?“

Али наста Свилојевић цару зможну говорити:

„Оно бише делија који Турака убијаше

с својим буздоханом,

сиде браде до појаса, Краљевићу витез Марко“.

„А он јунак кој' бише кој' копијем обараше

витезове моје,

табор мој прогарио и брки му до рамена?“

„Оно јунак бијаше Секула сестричићу,

јунак један врли,

брке имал до рамена, копјем Турке прометивал“.

„А он јунак гдо бише младо момче голом сабљом

на дуратом једном,

прик' табора мога прошал сикућ љуто мојих Турак',

бил дошал до шатора на витешким коњем,

једно младо момче,

код шатора расикао конопце шаторове

и ја сам се кумај макнул да ни ме је посикао,

мене господина?“

Али сиде Свилојевић цару свому говорити:

„Оно сам ти главом мојом на медану,

мој честити царе!

У рукух ти бритка сабља, а на земљи глава моја, —

оно сам ја Свилојевић голом сабљом проходио

прик' табора твога,

и још јесам конопце код шатора просикао,

и да би се не бил макнул испод бритке сабље моје,

мој честити царе,

бил би тебе ја расикал пред твојим делијами“.

Али сиде цар силени сужњу свому говорити,

сужњу невољному:

„Којоум смртјом хоћеш гинут? Избери си

најволењу!“

Тере иде Свилојевић цару зможену говорити,

цару честитому:

„Сабљом сам се хранио, од сабље ћу и умрити;

чини мене посадити на мојега добра коња,

мој честити царе,

сабљу моју да припашу, а наопак' руке звежу,

тер ме чини с јаничари на меданак изводити,

мој силени царе,

да јунаци међу собом завезана да ме губе“.

Заповидал цар делијам', Три стотине јаничаром,

Турком витезовом,

да имају јунака под оружјем погубити.

И кад Турци водјаху завезана сужња млада,

једно младо момче,

али наста један Турчин нут' осталим говорити:

„Што хоћемо завезава каурина погубити,

млада Свилојевића?

Што би нам се шпотовали и остали витезови!“

Али сиду проста чинит и руке му одвезати,

младу Свилојевићу.

Бритку сабљу измаче, коњица потходи,

много Турак' посиче, нут' цареве делије,

јаничаре Турке.

Тере јунак доведе на бусију Краљевића.

Вси Турци ми изгиноху, нег' једнога пропушћаху,

рањена јунака,

који к цару глас односи как' су сужња кзгубили!“