33 Марко краљевић и бег костадин

Kоње јашу до два побратима:

бег Костадин и Краљевић Марко;

бег Костадин беседио Марку:

„Побратиме, Краљевићу Марко,

да ти мени о јесени доћеш,

о јесени, о Дмитрову данку,

а о моме крсноме имену,

па да видиш части и поштења,

а и лепа, брате, дочекања,

и господске ђаконије редом“.

Ал’ беседи Краљевићу Марко:

„Не вали се, беже, с дочекањем!

Кад ја тражи брата Андријаша,

ја се деси у двору твојему

о јесени, о Дмитрову данку,

а о твоме крсноме имену, —

видио сам твоје дочекање,

и види ти до три нечовештва“.

Ал’ беседи беже Костадине:

„Побратиме, Краљевићу Марко,

та каква ми нечовештва кажеш?“

Вели њему Краљевићу Марко:

„Прво ти је, брате, нечовештво:

дођоше ти до две сиротице

да ј’ нараниш леба бијелога

и напојиш вина црвенога,

а ти велиш двема сиротама:

„Ид’т’ одатле, један људски гаде!

Не гад’те ми пред господом вина!“

А мени је жао, беже, било,

жао било двеју сиротица,

па ја узе до две сиротице,

одведо и доле на чаршију,

нарани и леба бијелога

и напоји вина црвенога,

па покроји на њи чисти скерлет,

чисти скерлет и зелену свилу,

па и онда посла двору твоме,

а ја, беже, гледим из прикрајка

како ћеш и онда дочекати;

а ти узе једно сирочади,

узе њега на лијеву руку,

друго узе на десницу руку,

однесе и у дворе за столе:

„Јед’те, пијте, господски синови!“

Друго ти је, беже, нечовештво:

што су били стари господари,

па су своју азну изгубили,

и на њима стари скерлет беше,

оне мећеш у доњу трпезу;

а који су нови господари,

и одскора азну заметнули,

и на њима нови скерлет беше,

оне мећеш у горњу трпезу,

пред њи носиш вино и ракију

и господску ђаконију редом.

Треће ти је, беже, нечовештво:

ти имадеш и оца и мајку,

ниједнога у асталу нема,

да ти пије прву чашу вина“.

34 Лов марков с турцима

Lов ловио Мурате везире,

лов ловио по гори зеленој

са својијех дванаест делија

и с трин’естим Краљевићем Марком:

лов ловили три бијела дана,

и не могли ништа уловити.

Намјера их нанијела била

на зелено у гори језеро,

по ком плове утве златокриле;

пусти везир својега сокола

да увати утву златокрилу,

она му се не да ни гледати,

већ се диже небу под облаке;

соко паде на јелу зелену.

Тад говори Краљевићу Марко:

„Је ли тестир, Мурате везире,

да ја пустим мојега сокола

да увати утву златокрилу?“

Вели њему Мурате везире:

„Јесте тестир, зашто није, Марко!“

Пусти Марко својега сокола,

он одлеће небу под облаке,

и увати утву златокрилу,

пак с њом паде под зелену јелу.

Кад то соко угледа везирев,

врло му се тешко учинило,

а наваду лошу научио:

отимати ловак од другога;

залеће се к Маркову соколу

да му отме утву златокрилу;

али Марков соко јогуница,

као што је и његов господар:

он не даде утве златокриле,

већ сокола шчепа везирева,

па му просу оно сиво перје.

Кад то виђе Мурате везире,

врло му се жао учинило,

пак он узе Маркова сокола

те га уд’ри о јелу зелену

и преби му оно десно крило,

па обрну кроз гору зелену

са својијех дванаест делија.

Стаде писка Маркова сокола,

као љуте у камену гује;

Марко узе својега сокола,

пак му стаде завијати крило

и с љутитим гласом говорити:

„Тешко мене и тебе, соколе,

лов ловећи с Турци без Србаља,

лов ловећи, криво дијелећи!“

Кад соколу он завио крило,

тада скочи Шарцу на рамена,

пак поћера преко горе чарне;

Шарац иде као горска вила,

брзо иде, далеко одмиче,

одмах бише накрај горе чарне,

и углаше у пољу везира

и његових дванаест делија.

Обазре се Мурате везире,

па кад виђе Краљевића Марка,

он говори својим делијама:

„Ђецо моја, дванаест делија,

видите ли онај прамен магле,

прамен магле испод горе чарне?

У магли је Краљевићу Марко, —

гле како је наљутио Шарца!

Нека бог зна, добра бити неће“.

Утом стиже Краљевићу Марко,

пак потрже сабљу од бедрице,

и окупи Мурата везира:

побјегоше по пољу делије,

као врапци од копца по трњу;

стиже Марко Мурата везира

и русу му одсијече главу,

а од младих дванаест делија

он начини двадест и четири...