41 Облак радосав

Pоранио Облак Радосаве

низ широко поље Годоминско.

Кад је био насред Годомина,

сретоше га дв'је госпође младе:

једно љуба Бијелић-војводе,

а друго је Златокосић-Павла;

носе младе двоје ђеце лудо.

Кад сретоше Ђурђеву војводу,

о скуту му обискоше младе,

љубе Рада у скут и у руку,

па одоше смјерно говорити:

„Богом куме, Облак-Радосаве,

богом куме и светим Јованом!

Крсти нама двоје ђеце лудо,

па ти иди Смедереву граду,

тамо су ни наши господари:

Бијелићу и Златокосићу,

у таваници госпође Јерине,

па их хоће младе да погуби;

но се моли госпођи Јерини

нек их пусти из тавнице клете“.

Ал' говори Облак Радосаве:

„Чујете л' ме, двије моје куме!

Ви узмите двоје ђеце лудо,

па идите двору бијеломе

а ја одох Смедереву граду

молити се Ђурђу и Јерини

нека пусте ваше господаре

из тавнице, да је бог убије!“

То изрече, оде Смедереву;

а кад дође ка Ђурђевој кули,

али сједи Смедеревац Ђурђе,

ево сједи пред бијелом кулом,

и са њиме Тодор од Сталаћа

и Појезда од Голупца града;

они пију црвенику вино.

Но кад дође Облак Радосаве,

а он њима божју помоћ даде,

па срдито оде говорити:

„Господару, Смедеревац-Ђурђе,

јазук тебе и господству твоме

што с̓ Јерини, Ђурђе, допустио

те погуби толике војводе

и поломи крила од крајине!

Но ти с̓ молим, драги господару,

поклони ми двије војеводе:

Бијелића и Златокосића,

те их пусти са дна из тавнице“.

Ал̓ му вели Смедеревац Ђурђе:

„Слуго моја, Облачићу Раде,

иди, слуго, на горња вјешала,

отишло је тридесет катана,

одвели су двије војеводе,

хоће ти их данас објесити;

но се моли госпођи Јерини —

неће л̓ ти их она поклонити“.

Кад то зачу Облачићу Раде,

он окрену дебела ђогина,

оде брзо на горња вјешала,

те привикну на катане младе:

„Не вјешајте двије војеводе,

мене их је Ђурђе поклонио!“

То катане једва дочекаше,

пустише му двије војеводе.

Ал̓ ето ти Јерине проклете,

с њоме иде дванаест дворкиња,

те јој носе скуте и рукаве.

Како клета на вјешала дође,

та срдито на катане викну:

„Шта стојите, те их не вјешате?“

А припаде Облак Радосаве

молити се госпођи Јерини:

„О госпођо, Ђурђева Јерино,

поклони ми двије војеводе,

та немој их младе погубити!“

Ал̓ говори госпођа Јерина:

„Нос̓ те ђаво, Облачићу Раде!

И тебе ћу сјутра објесити

са унуком Змај-деспотом Вуком“.

Кад то чуо Облачићу Раде,

он потрже троструку камџију,

те удари Ђурђеву Јерину:

колико је лако ударио,

са црном је земљом саставио;

па он узе двије војеводе,

одведе их двору бијеломе,

угости их у бијелу двору,

па их здраво дома отпустио,

и бјеше их Раде научио

да не држе вјере у Јерини.

42 Бановић секула и јован косовац

Vино пију два добра јунака

у Сибињу, граду бијеломе;

једно ми је од Сибиња Јанко,

а друго је Бановић Секула.

Кад се хладног напојише вина,

те им винце огријало лице,

онда рече од Сибиња Јанко:

„Мој сестрићу, Бановић-Секула,

откако си јунак постануо,

јеси ли се икад препануо?

Откако те мати одгојила

на чистому крилу без кол̓јевке,

јуначкијем дозивала гласом,

мушкијем те опасала пасом,

те ти пашеш сабљу бријеткињу

и ти јашеш бијесна малина,

јеси ли се икад препануо?

Право кажи, очињег ти вида!“

Тад Секула тихо бесјеђаше:

„Нисам, дајко, очињег ми вида,

после једном у вијеку своме:

добро бијах једном уранио,

прије зоре и бијела дана,

а задуго ни сванути неће;

ја опремих бијесна малина,

па се турих њему на рамена, —

нит̓ с̓ умио ни богу молио —

оћерах га у поље Косово.

Кад ја дођох у поље Косово,

јако свану и ограну сунце,

у Косову ниђе никог нема,

црна тама све поље застрла,

не види се сунце од облака,

а из таме јунак излазио

на ђогату коњу виловиту,

а ђогат му у три ноге храмље, —

на њему је остарјели ђедо,

прекрстио обадвије руке,

метнуо их себи у њедарца,

озебле му, остале му пусте!

На глави му проклета шубара,

за шубаром крило позлаћено,

бегенисах крило позлаћено.

Не дадоше врази мировати:

ја не велим: добро јутро, ђедо,

већ прићерах бијесна малина,

скидох њему крило позлаћено,

и ја одох уз поље Косово.

Док повика остарјели ђедо:

„О делијо, мајке не желио!

Не носи ми крило позлаћено,

а тако те не одбјегло друштво

јутрос рано у пољу Косову!“

Ја не чујем, нити хајем за њга,

већ ја носим крило позлаћено.

Опет ђедо јаче подвикује:

„О делијо, живота ти твога!

Не носи ми крило позлаћено,

тако теби малин не хронуо

и тако ти не озебле руке

као мени јутрос у Косову!“

Ја не чујем, нити хајем за то

што стар ђедо по пољу се дере,

већ ја носим крило позлаћено.

Док повика остарјели ђедо:

„О делијо, обадва ти св̓јета!

Не носи ми крило позлаћено,

не замећи кавге у Косову,

Косово је јадно и крваво,

лако ћемо један погинути“.

А ја сам се гротом насмијао:

какве кавге тражи у Косову,

кад му ђогат у три ноге храмље,

озебле му обадвије руке,

згурио се као кукавица;

већ ја носим крило позлаћено.

Ражљути се остарјели ђедо,

па кад викну, као да гром рикну:

„Стани, курво, на пољу делијо!“

Па ђогату покупи дизгине,

удари му казан-бакрачлију,

ражљути се бијесан ђогате,

од три скока мени доскочио;

па потеже златна шестоперца:

колико ме лако ударио,

растави ме од коња малина,

састави ме са зеленом травом,

па потеже сабљу бријеткињу,

па је своју узапатио руку, —

док повиках из грла бијела:

„Ђе си, болан, од Сибиња Јанко?

Погибох ти данас изненада!“

Па ме јунак јесте упитао:

„О, бога ти, незнана делијо,

од кога си града и племена?

Како ли се по имену кажеш?

Нека знадем ког сам погубио“.

Тадај сам се, дајко, препануо

и у страху њему казивао

да сам главом Бановић Секула,

мио сестрић од Сибиња Јанка.

Док завика остарјели ђедо:

„А ти ли си, дијете Секула!

Умало ти јунак не погину.

Мол' се богу за даиџу свога,

ти би јунак јутрос погинуо“.

Па ме диже из зелене траве,

баци мене на коња малина,

па ме спреми бијелу Сибињу;

и теби је поздрав опремио.

Прије теби нисам казивао,

од срамоте и од јада мога,

како ме је ђедо препануо,

не знајући ко је ни како је“.

Насмија се од Сибиња Јанко:

„О, луд ти си, дијете Секула!

Јесам ли ти, болан, говорио

да не идеш на стара јунака?

Оно није остарјели ђедо,

већ је главом Косовац Јоване,

ђедо је се кастил начинио,

од враштва му ђогат охронуо.

И он чува све Косово равно,

много их је тако преварио,

на Косову бојном погубио,

већ моли се богу истиноме

да је теби живот поклонио“.