8 Песме о ослобођењу Црне Горе и Србије

U песме „новијих времена о војевању за слободу“ спадају циклуси ослобођења Црне Горе и ослобођења Србије.

„Ослободилачка борба у Црној Гори“ — каже Б. Павићевић — „започета црногорским устанком у току морејског рата (1684—1699) ушла је на почетку XVIII вијека у фазу борбе за политичку еманципацију од турске власти и за независност Црне Горе. Спремност сељачких маса да се боре противу феудализма удвостручавала је чињеница што је тај феудализам био „иновјерни“. Друкчије речено, ова типична сељачка буна имала је форму ослободилачког рата. На челу те борбе стајали су кнезови, војводе, сердари... Та чудна подударност интереса сиромашних и угњетених сељачких маса и интереса остатака некадашње домаће властеле може се објаснити низом унутрашњих друштвено-економских чинилаца и особитим међународним околностима у којима се тада нашла Црна Гора (напад на самоуправу Црне Горе испољен средином XVII столећа, појачане феудалне дажбине над становништвом, тј. тежња многих, управо свих, околних санџакбегова да узимају данак од Црне Горе, утицај Млетака, касније утицај Русије итд.). Улазећи у XVIII вијеку у фазу борбе за независност, ослободилачки покрет Црногораца морао је појачати нужност стварања јачег јединства Црне Горе, рушења племенске изолованости и свих оних манифестација које су потипале из такве изолованости (крвна освета, општа правна несигурност итд.), да би се успјешно могла водити борба против Турака. Тада оживљава и традиција о старој државној независности итд. Та ће борба да траје читаво једно столеће, да би почетком XIX вијека ушла у фазу рушења племенске самосталности и стварања државних и јавних институција у Црној Гори.“

О овој борби говори циклус ослобођења Црне Горе. Он према Павлу Поповићу — обухвата песме „о познатој истрази потурица (1707) коју је Његош прославио у Горском вијенцу, као и о јунацима тога догађаја и времена. Ту се пева о владици Данилу († 1735), и браћи Мартиновићима, који су главни учиниоци догађаја од 1707; пева се баш догађај, од тренутка кад владика буде заробљен па све док не „погибоше црногорски Турци“. Затим се износи бој на Цареву лазу (1712); јунаци његови јесу по песми: Вук Мићуновић, који је представљен као највећи јунак тога времена (има песама које и његову смрт описују); Јанко Ђурашиновић, који је у том боју погинуо, тада. Најпосле се износе ситни бојеви, упади турски у села црногорска, „удари на овце“, смрт и освета јунака; ту се пева о Вуку Томановићу, који је „славни јунак црногорски“, о Лазару Пецирепу, Батрићу Перовићу (Освета Батрића Перовића је извор сцени покајница у Горском вијенцу) и другим јунацима и четовођама црногорским. Занимљиво је да многе песме певају и о Вуку Мандушићу, који нам је познат из ранијег циклуса; овде га песме сматрају као Црногорца исто као и друге. — Овај циклус различан је умногом од ранијих. „У црногорским пјесмама више је историје него поезије“, рекао је још Вук и овај је циклус одиста такав. Песме су у њему умногом истините. Кратке и просте, углавном без поетичних описа, без дугих беседа, скоро сасвим без мотива о вилама и гавранима, оне реално певају бојеве црногорске с Турцима, славе само реалне личности и кад најмање личности помињу, одржавају топографију радње увек тачно и доследно... У њима жене и љубав не играју никакву улогу... Оне су често испеване у славу једног јунака. У њима нема маште, као што нема ни хумора; у њима је само известан трезвен реализам у опису. Излагање је њихово просто и збијено; језик је у њих прост и крепак, нимало реторски. — Можемо сматрати да се овај циклус проширује песмама које певају доба после владике Данила. Има песама о догађајима за владике Саве и Василија (1735—1767). Обично су ситни бојеви ту описани; највећи јунак тога времена је по песми син Вука Томановића Никац од Ровина, који је, као „син Обилића“, убио босанског пашу под шатором. Има песама и о Шћепану Малом (1767—1774); њихов су предмет срећни бојеви Црногораца кад су Турци и Млечићи на њих напали. Више је песама о великим догађајима под владиком Петром (1782—1830), о многим и срећним бојевима против Махмут-паше Бушатлије и иначе. Не изостају ни песме из времена владике Рада (1830—1851), кнеза Данила (1851—1860), и све до данашњих дала. Све ове песме су по карактеру исте као и оне о времену владике Данила. У неким од њих има нарочите живописне боје, пластичности сликања. То важи за оне у којима се износи специјални пастирски живот, по негдашњој граници Црне Горе, на Рудинама, на Грахову и другде, где су била многа стада, све торина до торине; где су та стада једнако била отимана, са стране турске као и с црногорске; где су власти турске (спушки капетан, никшићки чувени капетан Хамза) имале вазда посла, организовале целу полицију, градиле куле и стражаре због тога. Песме које описују тај живот идиличан и крвав, где се лила и крв и млеко у исто доба, имају каткад слике тог живота сасвим реалне, интимне, детаљне. Примери: Овце Никца од Ровина, Удар на овце кнеза Вујадина“.

Борба за ослобођење Србије вођена је против истог непријатеља и са истим циљем: да се створи независна домаћа држава. Та борба је у ствари, као што смо то већ рекли, наставак вековног хајдучког војевања и низа већих и мањих устанака. Да се она распламти у победоносни устанак, допринели су несумњиво много револуционарни догађаји у Европи крајем XVIII и почетком XIX века (после француске револуције) и слабљење турске империје (због ратова с Русијом и иначе). Непосредно су је изазвала јаничарска насиља на почетку XIX века. Убивши 1801. године доброг Хаци-Мустај-пашу, јаничари са четворицом дахија на челу завели су несношљив режим у београдском пашалуку. „Сад већ“ — каже Вук Караџић — „ни судија другијех није било у земљи осим дахија и њиховијех кабадахија и субаша: кнезови су послије Хаџи-Мустајпашине смрти одмах изгубили власт у народу, а и кадија, гдје се који налазио, није смио од њих ни помолити свога ћитапа. Они су људ'ма судили и пресуђивали по својој вољи, људе били и убијали, глобљавали, отимали (или узимали као своје) коње и оружје, и друго што им се год допало, најпослије стану силовати жене и дјевојке: изгонили су их у коло, да играју пред њиховијем хановима и чардацима, или пред чадорима, па које су им се допадале, оне су узимали к себи; тако данас једну, а сјутра другу; кадшто по једну, а кадшто и по двије и по три уједанпут.“ Зато се у Србији похајдучила „десетина народа; мало у којој кнежини није био по један харамбаша најмање с десетак друга, а осим тога било је пет пута по толико људи који се нијесу били сасвијем одвргли у хајдуке, него су само зазирали од Турака и крили се по шуми и по другијем селима код својијех пријатеља и познаника“. У таквој ситуацији сасвим природно јавила се мисао о буни, нарочито код људи који су се и раније — уз аустријску војску — дизали на Турке. Алекса Ненадовић, највиђенији Србин тога времена, упутио је почетком 1803. године једно писмо у Земун тражећи џебану за устанак против дахија. Ухвативши Алексино писмо и добивши од султана ферман који им је наређивао да престану са зулумима, дахије — да би онемогућиле устанак и уклониле сведоке својих насиља — одлуче да посеку кнезове и да на њихово место поставе своје људе. Ову одлуку Турци су остварили почетком 1804. године. Али, уместо да умире рају, подстакли су је на буну. Кнезови који су избегли сечу и хајдуци одмах су почели дизати народ на устанак. Покушај дахија за измирење морао је пропасти. Убрзо је за вођу устанка изабран Карађорђе, који — како је Вук рекао — „почевши одмах господарски судити и заловиједати, и умјесто пријетње из пиштоља гађати, огласи старјешинство своје по Србији“. Убрзо раја се претворила у војску кадру да се мери са царском војском. То су у првом устанку, од 1804. до 1813, показале многе битке. То су показали и бојеви у другом устанку (1815).

Скоро све песме о овом времену испевали су борци, учесници у ратним догађајима или очевици тих догађаја. Од самога Филипа Вишњића, који је један од најдаровитијих народних песника, потиче читав низ песама: Почетак буне против дахија, Бој на Чокешини, Кнез Иван Кнежевић, Бој на Салашу, Бој на Мишару, Милош Стојићевић и Мехо Оругџић, Хвала Чупићева, Бој на Лозници, Луко Лазаревић и Пејзо, Бјелић Игњатије, Лазар Мутан и Арапин, Станић Станојло. А Филип Вишњић, од 1809. Ао 1813. године, „једнако је живео по српским логорима око Дрине“. Старац Рашко, други веома даровит народни песник, — по свој прилици — испевао је песму Бој на Делиграду, „јер је ја“ — каже Вук Караџић — „ни од кога тако по реду нисам могао чути као од њега, а и они од којих сам је слушао — сви су ми казивали да су је на Делиграду чули од њега и да ју је он онде често певао Петру Добрњцу“. Сем тога, у Лозници 1807. године — каже опет Вук Караџић — „слабо се кад ручало или вечерало без певача (и будући да је и г. прота Ненадовић радо слушао јуначке песме, тако су нам капетани избирали и доводили најбоље певаче из њихових кумпанија); а у Кладову и Брзој Паланци имао сам гусле у кући, и, осим различних војника који су ми певали, једно момче из нахије шабачке највише смо зато држали у служби (као кувара) што је врло лепо знало уз гусле певати“.

Настале непосредно после догађаја о којима говоре, махом бележене на првом извору, без промена које уносе други певачи, недотеране и каткад недовршене, песме „новијих времена о војевању за слободу“ драгоцени су докуменат и — кадшто — знатно уметничко достигнуће. У суштини, по своме духу, по главној теми, оне се не разликују од песама средњих и старијих времена. И у једнима и у другима основни мотив је борба за ослобођење од турских насилника. И једне и друге испуњене су јуначким подвизима и херојском љубављу према отаџбини. Постоје, наравно, разлике у ситуацијама, условима и начину борбе, али главна је разлика у емоцијама и изразу; у песмама средњих и старијих времена има разнороднијих, развијенијих, лепших поетских слика, свестранијег и подробнијег описивања унутрашњег живота појединих личности; у песмама новијих времена сва пажња је усредсређена на витешке подухвате и у њих је сабијена читава физичка и духовна активност описиваних људи. То је борба без одмора, без предаха, и у њој луди могу осећати само гнев због насиља, жудњу за осветом, тежњу за победом, радост победника, мржњу према кукавичлуку и издајству. другим осећањима нема места. Клонућа су ретка, оптимизам дубљи, нежна расположења угушена или веома оскудно, у две-три речи наговештена.

Идеалан човек био је само онај „који може стићи и утећи, на тијесну мјесту причекати, за рањена прихватити друга, И на оштру ударити ђорду, коме није жао погинути“. Таквог човека представљају — између осталих — Вуксан од Роваца, Мрчарић Пејо, Илија Бирчанин, Петар Добрњац, Милош Поцерац.

Вуксан од Роваца, јунак песме Три сужња, одликује се не само јунаштвом него и ретком памећу. У тренутку кад треба да погине он не жали ки мајку, ни сестру, ни љубу, ни имање, него жали што ће умрети „без замене“. Он уме да доскочи подмуклом Турчину и да избегне смрт. Он изговара оне речи које имају дубок смисао:

Ако тамо куд напријед немам,

ни натраг се немам куд вратити.

Натраг се није могло, јер је тамо била тамница, мучење, смрт. Живот је звао напред и Вуксана од Роваца и читав народ.

Мрчарић Пејо је будна савест народна. У тренутку опште малодушности и попуштања непријатељу одјекнуо је прекорно и честито његов мушки глас:

Боље нам је свима изгинути

но у Турке давати ђевојке.

Он познаје границу на којој се губи част и оправдање живота. Бирати се не може, бољи је гроб од срамоте. И Пејо зове у борбу за одбрану људског достојанства, зове у „планине и кршеве љуте“ и у „пећине, куће зазидане, што су њини стари зазидали од велика страха и зулума“. Својом гвозденом вољом он општу малодушност преобраћа у општи пркос који се слива у дрску поруку паши: „Не дамо ти ништа до камена, да с њим бијеш у оба рамена“.

Илија Бирчанин има у себи нешто од чега се диже коса на глави, као да је саливен од вековног гнева и туге целог народа. Из њега бије мрак незадовољства, у његовим речима осећа се потмули тутањ велике буне. Али пустимо да о њему говори Вишњић кроз уста Фочића Мемед-аге:

Куд гођ иде, све кр'ата јаше,

а другога у поводу води;

он буздован о ункашу носи,

а бркове под калпаком држи;

он Турчину не да у кнежину: кад Турчина у кнежини нађе,

топузом му ребра испребија;

а кад Турчин стане умирати,

а он виче на своје хајдуке:

„Море, слуге, тамо пашче бац'те

ђе му гавран кости наћи неће!“

А кад нама порезу донесе,

под оружјем на диван изиђе,

десну руку на јатаган метне,

а лијевом порезу додаје:

„Мемед-ага, ето ти порезе,

сиротиња те је поздравила:

више теби давати не може“.

Ја порезу започнем бројити,

а он на ме очима стријеља:

„Мемед-ага, зар ћеш је бројити?

Та ја сам је једном избројио!“

А ја више бројити не смијем,

већ порезу украј себе бацим, —

једва чекам да се скине б'једа,

јер не могу да гледам у њега.

Петар Добрњац има неустрашиво срце, мудру памет и несаломљиву вољу великог војсковође. Његова војска је тешко изгинула, његовим војницима је „лице потамнело од проклета топа и кумбаре од брзога праха и олова“. Али он је кадар да на тамна лица баци светлост борбеног заноса. Он често шета „по бедему и по метеризу и слободи сву дружину редом“, испуњава срца ратника поуздањем у сопствене снаге. Погођен непријатељским зрном, клонуле руке низ чохану доламу, он се држи тако као да се ништа није догодило — „да не тура страве у дружину“, јер зна да ће Турци. ако освоје Делиград, освојити „сву нашу Србију“. Више него рана пеку га страдања Србије.

Милош Поцерац је јуначка песма за себе. Његова рука је рада да се игра с Турцима, а сабља му је жедна турске крви. На ђогату он излеће на горњу капију лозничку и сече Турке око града. „А кад ђогат под њиме сустане, он се онда ев' у град поврати, ђога сјаше, дората узјаше, па изгони дора на капију, све једнако Милош с'јече Турке.“ Зато и њега, и земљу која га је дала, и мајку која га је родила, прати ватрени народни благослов:

Весели се, под Цером Поцерје,

којено си гн'јездо соколово!

Кад Србину буде за невољу,

у тебе се по соко излеже,

те Србину буде у помоћи.

Весели се, Милошева мајко,

ти која си Милоша родила!

Весели се, Поцерац-Милошу!

десна ти се посветила рука

која знаде погубити Меха,

свим Турцима храброг Поглавара,

а Србима свима душманина!

Весели се, Поцерац-Милошу!

дуго ти се име спомињало,

докле текло сунца и мјесеца!

Очигледно, ови ликови имају много заједничког са јунацима из средњих и старијих времена. Да надмаши јунаке из песме, напрезала се целокупна раја. Она је била рада кавзи, она је знала да је „крвца из земље проврела“, она је осећала да је „земан дошô“ кад „ваља војевати“, она је хтела „сваки своје да покаје старе“. Из таме вековног робовања она се помолила као сунце из мутне ноћи и плахо заискала своје право на живот човека. Она је храброшћу на смрт решених сјајно доказала да бој не бије светло оружје, него јуначко срце.

С тим моралом раја је ишла из победе у победу. Наша земља постала је за Турке ненасита гробница. Госпођа Туркиња у страшном сну гледала је под својим грлом устаничку руку која јој кида ђердан, слушала кобне звуке и опажала несрећне боје. Гаврани су слетали на турске куле и доносили зле гласе. Залуд су Турци у војску узимали „све бекрију горег од горега“, у душе насилника усељавао се самртни страх. Турчин се јадао:

Робе, пале и сијеку Турке,

разбијају по друму трговце,

одјавише из планине овце,

одагнаше коње и волове,

похараше господске дворове,

раскопаше куле и чардаке.

Турске куће остајале су пусте. На мунаре је падала паучина. Где су били турски друмови и калдрме, „и куда су Турци пролазили и коњскијем плочам' задирали“, из клина је проницала трава. Остваривало се зло пророчанство турских мудраца: „Друмови ће пожељет Турака, а Турака нигде бити неће“. Било је дошло време да престане турско господство и да „друга постане судија“.