- •Постанак, развој и карактер епске поезије
- •Историјске прилике и епска поезија у нашој земљи
- •Песме дугог и кратког стиха
- •1 Неисторијске песме
- •2 Преткосовске песме
- •3 Косовске песме
- •4 Песме о Марку Краљевићу
- •5 Песме о Бранковићима и Јакшићима, Црнојевићима, Угричићима и хрватским бановима
- •6 Песме о хајдуцима
- •7 Песме о ускоцима
- •8 Песме о ослобођењу Црне Горе и Србије
- •Лепота израза у нашој епској поезији
- •Теорије о феудалном пореклу јуначке епике
- •Песме старијих времена
- •1 Женидба душанова
- •2 Женидба краља вукашина
- •3 Зидање скадра
- •4 Женидба кнеза лазара
- •Vино пије силан цар Стјепане
- •5 Урош и мрњавчевићи
- •6 Зидање раванице
- •7 Милош у латинима
- •8 Марко краљевић и вила
- •9 Марко краљевић и љутица богдан
- •10 Девојка надмудрила марка
- •11 Марко краљевић и вуча џенерал
- •Iли грми, ил' се земља тресе?
- •12 Бановић страхиња
- •13 Клетва кнежева (одломак)
- •14 Цар лазар и царица милица
- •15 Кнежева вечера
- •16 Косанчић иван уходи турке (одломак)
- •17 Пропаст царства српскога
- •18 Три добра јунака
- •19 Мусић стеван
- •Vино лије Мусићу Стеване
- •20 Царица милица и владета војвода
- •21 Слуга милутин
- •22 Смрт милоша драгиловића (обилића)
- •23 Косовка девојка
- •24 Смрт мајке југовића
- •25 Марко краљевић и орао
- •26 Марко краљевић познаје очину сабљу
- •27 Марко краљевић и алил-ага
- •28 Марко краљевић и мина од костура
- •29 Марко краљевић и арапин
- •30 Марко пије уз рамазан вино
- •31 Марко краљевић и муса кесеџија
- •Vино пије Муса Арбанаса
- •32 Марко краљевић и ђемо брђанин
- •33 Марко краљевић и бег костадин
- •34 Лов марков с турцима
- •35 Марко краљевић укида свадбарину
- •36 Орање марка краљевића
- •Vино пије Краљевићу Марко
- •37 Смрт марка краљевића
- •38 Смрт војводе пријезде
- •39 Болани дојчин
- •40 Смрт војводе кајице
- •41 Облак радосав
- •42 Бановић секула и јован косовац
- •Vино пију два добра јунака
- •43 Секула се у змију претворио
- •44 Војвода јанко бјежи пред турцима
- •45 Попијевка ол свилојевића
- •46 Порча од авале и змајогњени вук
- •Vино пију до два побратима
- •47 Диоба јакшића
- •48 Јакшићи кушају љубе
- •49 Бог ником дужан не остаје
- •50 Женидба влашића радула
- •51 Женидба максима црнојевића
- •52 Смрт јова деспотовића
- •Песме средњих времена
- •53 Старина новак и кнез богосав
- •Vино пију Новак и Радивој
- •54 Новак и радивоје продају грујицу
- •Vино пије Новак и Радивој
- •55 Старина новак и дели-радивоје
- •Vино пије Старина Новаче
- •56 Грујица и паша са загорја
- •57 Женидба грујице новаковића
- •Vино пије Старина Новаче
- •58 Маргита дјевојка и рајко војвода
- •59 Иво сенковић и ага од рибника
- •60 Лов на божић
- •61 Женидба од задра тодора
- •62 Јанко од котара и мујин алил
- •63 Смрт сењанина ива
- •64 Сестра ђурковић-сердара
- •65 Сењанин тадија
- •66 Женидба милића барјактара
- •66 Женидба стојана јанковића
- •67 Ропство јанковића стојана
- •68 Човјек паша и михат чобанин
- •69 Виде даничић
- •Vино пије Мијат харамбаша
- •70 Љуба хајдук-вукосава
- •71 Удаја сестре љубовића
- •72 Бајо пивљанин и бег љубовић
- •73 Костреш харамбаша
- •74 Стари вујадин
- •75 Мали радојица
- •76 Јанко од коњица и али-бег
- •77 Вук анђелић и бан задранин
- •78 Предраг и ненад
- •79 Хасанагиница
- •80 Јетрвица адамско колено
- •Песме новијих времена
- •81 Перовић батрић
- •83 Почетак буне против дахија
- •84 Бој на чокешини
- •85 Кнез иван кнежевић
- •Vојску купи Кулин капетане,
- •86 Бој на мишару
- •Белешке о значају народне књижевности
- •О изучавању народне књижевности
- •О интернационалним мотивима
- •О певачима
- •О записивању и превођењу
- •О језику
- •Уз поједине песме у овој књизи
- •Речник мање познатих речи и историјских и географских имена
49 Бог ником дужан не остаје
Dва су бора напоредо расла,
међу њима танковрха јела;
то не била два бора зелена,
ни међ’ њима танковрха јела,
већ то била два брата рођена:
једно Павле, а друго Радуле,
међу њима сестрица Јелица.
Браћа сеју врло миловала,
сваку су јој милост доносила,
најпослије ноже оковане,
оковане сребром, позлаћене.
Кад то вид’ла млада Павловица,
завидила својој заовици,
па дозива љубу Радулову:
„Јетрвице, по богу сестрице,
не знаш кака била од омразе,
да омразим брата и сестрицу?“
Ал’ говори луба Радулова:
„О, бога ми, моја јетрвице,
ја не знадем биља од омразе,
а и да знам, не бих ти казала:
и мене су браћа миловала,
и милост ми сваку доносила“.
Кад то зачу млада Павловица,
она оде коњма на ливаду,
те убоде вранца на ливади,
па говори своме господару:
„На зло, Павле, сеју миловао,
на горе јој милост доносио:
убола ти вранца на ливади!“
Павле пита сестрицу Јелицу:
„Зашто, сејо, да од бога нађеш?“
Сестрица се брату кунијаше:
„Нисам, брате, живота ми мога,
живота ми и мога и твога!“
То је братац сеји вјеровао.
Кад то виђе млада Павловица,
она оде ноћу у градину,
те заклала сивога сокола,
па говори своме господару:
„На зло, Павле, сеју миловао,
на горе јој милост доносио:
заклала ти сивога сокола!“
Павле пита сестрицу Јелицу:
„Зашто, сејо, да од бога нађеш?“
Сестрица се брату кунијаше:
„Нисам, брате, живота ми мога,
живота ми и мога и твога!“
И то братац сеји вјеровао.
Кад то виђе млада Павловица,
она оде вече по вечери
те украде ноже заовине,
њима закла чедо у колевци.
Кад ујутру јутро освануло,
она трчи своме господару
кукајући и лице грдећи:
„На зло, Павле, сеју миловао,
на горе јој милост доносио:
заклала ти чедо у колевци!
Ако ли се мене не вјерујеш,
извади јој ноже од појаса“.
Скочи Павле канда се помами,
па он трчи на горње чардаке, —
ал’ још сестра у душеку спава,
под главом јој злаћени ножеви.
Павле узе злаћене ножеве,
па их вади из сребрних кора, —
али ножи у крви огрезли!
Кад то виђе Павле господару,
трже сестру за бијелу руку:
„Сејо моја, да те бог убије!
Буд ми закла коња на ливади
и сокола у зеленој башчи,
зашт’ ми закла чедо у колевци?“
Сестрица се брату кунијаше:
„Нисам, брате, живота ми мога,
живота ми и мога и твога!
Ако ли ми не вјерујеш клетви,
изведи ме у поље широко,
па ме свежи коњма за репове,
растргни ме на четири стране“.
Ал’ то братац сеји не вјерова,
већ је узе за бијелу руку,
изведе је у поље широко,
привеза је коњма за репове,
па их одби низ поље широко.
Ђе је од ње капља крви пала,
онђе расте смиље и босиље;
ђе је она сама собом пала,
онђе се је црква саградила.
Мало време затим постајало,
разболе се млада Павловица,
боловала девет годин’ дана:
кроз кости јој трава проницала,
у трави се љуте змије легу,
очи пију, у траву се крију.
Љуто тужи млада Павловица,
па говори своме господару:
„Ој, чујеш ли, Павле господару,
води мене заовиној цркви,
не би ли ме црква опростила“.
Кад то чуо Павле господару,
поведе је заовиној цркви.
Кад су били близу б’јеле цркве,
ал’ из цркве нешто проговара:
„Не ид’ амо, млада Павловице,
црква тебе опростити неће!“
Кад то зачу млада Павловица,
она моли свога господара:
„Ој, бога ти, Павле господару,
не води ме двору бијеломе,
већ ме свежи коњма за репове,
па ме одби низ поље широко,
нек ме живу коњи растргају!“
То је Павле љубу послушао:
привеза је коњма за репове,
па је одби низ поље широко.
Ђе је од ње капља крви пала,
онђе расте трње и коприве;
ђе је она сама собом пала,
језеро се онђе провалило:
по језеру вранац коњиц плива,
а за њиме злаћена колевка,
на колевци соко, тица сива,
у колевци оно мушко чедо, —
под грлом му рука материна,
а у руци теткини ножеви.