Песме дугог и кратког стиха

Eпске песме, према стиху у коме су испеване, деле се на две групе: гусларске и бугарштице. Прве су у десетерцу (кратком стиху), с цезуром после четвртог слога, и без припева. Друге су у дугом стиху, најчешће од петнаест или шеснаест слогова, с цезуром после седмог или осмог слога (а ако је стих краћи од петнаестерца или дужи Од шеснаестерца, онда са цезуром иза петог или шестог и иза деветог или десетог слога), и често са „припевом иза сваког, или сваког другог, или сваких неколико стихова“ (припев је од шест, ређе од пет слогова, и „понајвише не додаје стиху иза кога се налази ништа ново, него га само раширује“).

Гусларске песме добиле су назив по томе што се певају уз гусле. Међутим, назив бугарштица је мутан: по једнима, реч бугарштица значи тужна песма (од бугарити тужно певати); по другима, то је carmen vulgare, тј. пучка песма.

Бугарштице су се певале у XVI и XVII веку у Дубровнику, Далмацији и западној Хрватској, и тада су и забележене. Гусларске песме певале су се на много ширем подручју и одржале су се до најновијих времена.

Не зна се које су старије. Судећи по томе што су бугарштице раније записане и што су раније изишле из употребе (угасиле се у току XVII века), рекло би се да су оне и старије. Али судећи по другим особинама, изгледа да је старији краћи стих. Те особине су следеће: у гусларским песмама, врло често. да би стих био десетерац, употребљава се генитив место акузатива, вокатив место номинатива, номинатив место других падежа, деминутив и удвојени предлог, или се нека реч из претходног стиха понавља у наредном. Те особине не захтева природа дугог, растегљивог стиха, од петнаест и шеснаест или од више и мање слогова, па ипак се и тај стих њима одликује. Та појава се не може друкчије објаснити него утицајем десетерачких песама на бугарштице.

Сем тога, бугарштице „не опевају онолико историјских догађаја колико песме краткога стиха, мада често певају исте догађаје н јунаке које и те друге песме. Оне певају, на пример, кнеза Лазара, Милоша Обилића, Југовиће и друге косовске јунаке и познату катастрофу од 1389; оне то чине са многим детаљима и мотивима који се налазе и у поезији краткога стиха и певају то каткада сувље, каткада са више нежности... Оне певају и Краљевића Марка“, „али доста суво, иако не историјски верно него по легендарним мотивима. Нежнија је само песма о њему и брату Андријашу, она из XVI века, коју је Хекторовић забележио, и у којој Марко смртно рани Андријаша, и овај му на самрти поручује да не казује матери о томе кад се кући врати, а кад кроз гору пролази, да „кликује“ Андријаша не би ли се разбегли од његовог страшног имена „клети гусари“ горски. Важне су још песме о Марку и Арапци девојци, о Марку н страшном Мини од Костура; предмет њихов познат је већ по гусларским песмама. Оне певају и деспота Стефана (1389—1427), али врло укратко и фрагментарно, и легендарно у исто доба, чинећи га, нпр., родитељем Сибињанин-Јанка. Оне Певају и деспота Ђурђа Бранковића (1427—1456), његове односе с Мађарима и његове личне незгоде, све то легендарно н епизодично. Оне нарочито и највише певају Змај-деспота Вука (1471—1485), унука Ђурђева, његову женидбу, разне авантуре његове, бојеве и односе с Мађарима, често са много историјског смисла, каткад са нешто легендарног увеличавања, углавном са пуно топлоте, нежности и осећаја... Оне певају н браћу Јакшиће, јунаке српске с краја XV века, који су заједно с Бранковићима војевали против Турака, и представљају их нежно као идеалну браћу чију љубав њихове жене или виле кваре; „историјског карактера ове су песме потпуно лишене“. Најпосле певају и догађаје локалне, бојеве с Турцима и несреће и авантуре по Боки Которској и северној далмацији, по целом Приморју од Котора до Задра, којем је последњем граду посвећена нарочито лепа песма Мајка Маргарита из почетка XVII века... У исто доба, оне певају и хрватске јунаке и догађаје, Зрињскога на пример, и његове бојеве с Турцима. Поред хрватских, оне певају, и то симпатично, и мађарске краљеве и јунаке, краља Владислава и Матију, Јанка Хуњадија и Михаила Силађија, вишегодишњег управника Београда и од 1458. губернатора Угарске, изабраног на пет година (Свилојевића у песмама), којем је последњем посвећена и врло лепа песма XVII века Попивка од Свилојевића, која описује његово легендарно јунаштво... Оне још певају мађарске бојеве с Турцима, битке на Варни (1444) и Косову (1448) нарочито“.

Гусларских песама има много више и о већем броју тема. Према њима извршена је подела епских песама на циклусе (кругове): неисторијски, преткосовски, косовски, Марка Краљевића, Бранковића и Јакшића, Црнојевића, Угричића и јунака Хрваћана, хајдучки, ускочки, муслимански, ослобођења Црне Горе, ослобођења Србије. По једној другој подели, која потиче од Вука Караџића, нашу епику чине песме старијих времена (тј. о догађајима пре хајдучког и ускочког војевања), песме средњих времена (тј. о хајдуцима и ускоцима) и песме новијих времена (тј. о ослобођењу Црне Горе и Србије). Између ових трију група постоје многе разлике и сличности, од којих ћемо већину поменути у току даљег излагања, а овде истичемо само једно: да су песме старијих времена, зато што су настале дуго после догађаја о којима говоре, више легендарног него историјског карактера, док је са песмама средњих времена и још више са песмама новијих времена друкчији случај.