68 Човјек паша и михат чобанин

;ести паши муштулуци греду:

„Ево воде чобана Михата!“

Кад Михата паши доведоше,

сједе њега паша уз кољено,

па чобану Турчин говорно:

„А забога, чобане Михате,

је л’ истина, што ми љуђи кажу,

е ти имаш у Призрен дворове,

око њих је камена авлија,

у авлији седам чардаковах,

на сваки је кључаница златна;

а још имаш великога вранца,

узда му је како змија љута,

грива му је кâ јелену брада?

Је л’ истина, чобане Михате,

е ти имаш девет павуновах,

а за њима девет павуницах,

и пред њима мудра видра шета,

а за њима златоутва шкрипа,

међу њима окићена куна, —

то је твоја вјереница љуба:

колико је б’јела и румена,

када лије воду оли вино,

види јој се проз грло бијело;

па ни на њу, момче, гледат нећеш,

него љубиш призренске ђевојке,

неку на част, неку на срамоту?

А имаш ли зелену ливаду

што је косиш трипут на годину?“

Но му Михат ријеч бесједио:

„Све ј’ истина, драги господаре!

Што си чуо, ништа лажа није:

павуни су браћа моја мила,

павунице — то су ми снашице,

мудра видра — то је наша мајка,

златоутва — то је наша сека“.

Паша му је ријеч бесједио:

„А забога, чобанин-Михате,

буд ли има благо без хесапа,

што одврже тебе у хајдуке?

Што ли љуби Туркиње ђевојке?

Рашта поби моје сератлије?“

Вели Михат: „Право ћу ти казат.

Што ја љубих Туркиње ђевојке:

кад удари цвијет у планину,

кад порасте ружа на божуру,

дизаху се призренске ђевојке,

беријаху цвијет по планини,

вјешаху га за моје оруже;

и сам би се, пашо, преварио,

а некмоли ова лудаија!

Што л’ одврже мене у хајдуке:

не роди ми ливада сијено,

ја појавих у Мораву овце,

ја хиљаду дадох за сијено,

а хиљада по путу остаде,

остаде ми триста јаловијех

и остаде стотина угичах,

бачише ми триста јагањацах;

али иде триста сератлијах,

сви минуше, тридест се врнуше,

узеше ми тридест јагањацах:

кад припуштих овце и јагањце,

стаде блека тридест подојницах,

свака блеји, гледа на Михата —

откуд ћу им јагњад припуштити!

Пуче, пашо, мене срце живо,

па повиках десет павуновах,

потрчасмо на друм пред Турцима,

посјекосмо тридест сератлијах,

и отесмо тридест јагањацах,

те дадосмо овцама јагањце“.

Таде паша говори Михату:

„О Михате, турски душманине,

ђе се мука код главе нагнала,

па та мука глави не помогла,

и ту муку опалила муња!

Ђе се глава код муке нагнала,

а та глава муци не помогла,

и ту главу посјекли крвници!“

Дарова му стотину цекинах,

и даде му лаке пратиоце;

пратили га до двора његова.

Михат свога вранца изводио,

послао га паши у пешкешу.

69 Виде даничић

Vино пије Мијат харамбаша

у високој гори Куновици;

с њиме пије Лазо барјактаре,

а до Лаза Даничићу Виде,

око Вида тридесет хајдука.

Кад с’ хајдуци вином напојише,

’вако рече Мијат харамбаша:

„Побратиме, Лазо барјактаре,

и вас, браћо, тридесет хајдука,

није л’ мајка родила јунака,

јал’ сестрица браца одњијала

без бешике, на десници руци,

у чету га моју опремила,

да отиде у Лијевна града,

да сакује токе триесторе

на мојијех тридесет хајдука,

и начини тридест челенака

на нашијех тридесет калпака;

сваке токе да су позлаћене,

моје токе од оке четири, —

оне да су од сувога злата,

и у њима три камена драга,

нек се знаду токе Мијатове?

Свакоме ћу оном поклонити

с мојих плећа зелену доламу,

од рамена лака џевердана“.

Када ријеч у дружину дође,

сви хајдуци ником поникоше

и у црну земљу погледаше,

како трава на увојке расте

као дојке у младе ђевојке;

не пониче Даничићу Виде,

већ поскочи на ноге лагане,

а довати лака џевердана,

раскака се с њиме низ планину

као јелен од седам година,

оде право ка Лијевну граду.

За њим трчи Мијат харамбаша:

„Побратиме, Даничићу Виде,

врат’ се амо, немој лудовати!

Ти се прођи бијела Лијевна,

не оста ми бољи у дружини!

А знаш добро што смо учинили:

ономад смо убили Турчина,

од Лијевна старога Мал-агу,

скинули смо токе са Мал-аге,

па ето их на прсима твојим;

а скинули ковче и чакшире,

па ето их на ногама твојим;

узели му лака џевердана,

па ето га о рамену твоме!

Ако ли се повратити нећеш,

ти обуци диван-кабаницу,

те заклони токе на прсима;

а поврати од шајка калчине,

те заклони ковче и чакшире;

а нај тебе мога џевердана,

те с њим иди у Лијевна града“.

Послуша га Даничићу Виде:

Он обуче диван-кабаницу,

те заклони токе на прсима;

а поврати од шајка калчине,

те заклони ковче и чакшире;

а поврати пушку Малагину,

и он узе пушку Мијатову;

оде право куд је наумио.

Мирно дође у Лијевна града,

и сакова токе и челенке,

па он пође горе у планину.

Но кад дође турској караули,

ал’ ту бјеше тридесет Турака,

метаху се камена с рамена

и скакаху скока јуначкога;

када дође Даничићу Виде,

он Турцима турски селам даде,

Турци њему боље приватише:

„Добро дође, незнана делијо!“

Ал’ да видиш Даничића Вида!

Он узима камен на рамена, —

једном баци, те свијем одбаци;

једном скочи, те свијем одскочи;

па окрену право у планину.

Но ето ти Туре Малагића

са Хајкуном, својом милом сејом;

кад дођоше турској караули,

жале им се Турци Лијевњани

шта учини незнана делија.

Но да видиш Туре Малагића!

Оно узе камен на рамена, —

једном баци, док Виду добаци;

другом баци, далеко одбаци;

и прескочи скоком јуначкијем.

Тад викнуше Турци Лијевњани:

„Врат’ се амо, босанска делијо!

Одбаци ти Туре Малагића

и одскочи скоком јуначкијем!“

Кад то зачу Даничићу Виде,

поврати се турској караули,

па се хајдук бјеше уморио,

те распучи диван-кабаницу

(засјаше се токе на прсима),

узе бацат камена с рамена,

те Турету далек’ одбацио;

но говори Хајкуна ђевојка:

„Зло ви било, Турци Лијевњани!

Ово није босанска делија,

већ је ово Даничићу Виде!

Видиш, брате, токе бабајкове!“

Ал’ је Виде турски разабрао,

па довати лака џевердана,

и побјеже пољем ка планини,

а ћера га Туре на ђогину.

Таман хајдук у гору зелену,

Турчин трже пушку кубурлију,

те он гађа Даничића Вида:

погоди га у ногу лијеву;

на десну се хајдук дочекао,

џевердану живу ватру дао,

на добро га мјесто погодио:

ђе спучава токе на прсима, —

обали га са коња ђогата.

Туре паде у зелену траву,

ал’ не може Виде да допадне

да му русу одсијече главу.

У то доба допадоше Турци

да погубе Даничића Вида,

но му добра срећа прискочила

те му пушка бјеше гласовита,

те се чула у Кунор планину;

познао је Мијат харамбаша,

’ваку ријеч рече у дружину:

„Браћо моја, тридесет хајдука,

ено пуче лаки џевердане,

Виде ни је муке допануо!“

Па поскочи на ноге лагане,

оде право низ гору зелену,

а за њиме тридесет хајдука.

Таман Турци Вида да свладају,

а допаде тридесет хајдука,

те с’ уд’рише Турци и хајдуци.

По једном се ватром претурише,

од Турака мало тко утече,

од хајдука мало тко погибе,

осим један Лазо барјактаре,

а рани се Даничићу Виде.

Ту хајдуци Лаза укопаше,

од Турака шићар задобише,

па се натраг у гору вратише,

однесоше рањенога Вида —

да се Виде у планини вида.

Тако сваком ономе јунаку

кој’ не слуша свога старијега!