- •Постанак, развој и карактер епске поезије
- •Историјске прилике и епска поезија у нашој земљи
- •Песме дугог и кратког стиха
- •1 Неисторијске песме
- •2 Преткосовске песме
- •3 Косовске песме
- •4 Песме о Марку Краљевићу
- •5 Песме о Бранковићима и Јакшићима, Црнојевићима, Угричићима и хрватским бановима
- •6 Песме о хајдуцима
- •7 Песме о ускоцима
- •8 Песме о ослобођењу Црне Горе и Србије
- •Лепота израза у нашој епској поезији
- •Теорије о феудалном пореклу јуначке епике
- •Песме старијих времена
- •1 Женидба душанова
- •2 Женидба краља вукашина
- •3 Зидање скадра
- •4 Женидба кнеза лазара
- •Vино пије силан цар Стјепане
- •5 Урош и мрњавчевићи
- •6 Зидање раванице
- •7 Милош у латинима
- •8 Марко краљевић и вила
- •9 Марко краљевић и љутица богдан
- •10 Девојка надмудрила марка
- •11 Марко краљевић и вуча џенерал
- •Iли грми, ил' се земља тресе?
- •12 Бановић страхиња
- •13 Клетва кнежева (одломак)
- •14 Цар лазар и царица милица
- •15 Кнежева вечера
- •16 Косанчић иван уходи турке (одломак)
- •17 Пропаст царства српскога
- •18 Три добра јунака
- •19 Мусић стеван
- •Vино лије Мусићу Стеване
- •20 Царица милица и владета војвода
- •21 Слуга милутин
- •22 Смрт милоша драгиловића (обилића)
- •23 Косовка девојка
- •24 Смрт мајке југовића
- •25 Марко краљевић и орао
- •26 Марко краљевић познаје очину сабљу
- •27 Марко краљевић и алил-ага
- •28 Марко краљевић и мина од костура
- •29 Марко краљевић и арапин
- •30 Марко пије уз рамазан вино
- •31 Марко краљевић и муса кесеџија
- •Vино пије Муса Арбанаса
- •32 Марко краљевић и ђемо брђанин
- •33 Марко краљевић и бег костадин
- •34 Лов марков с турцима
- •35 Марко краљевић укида свадбарину
- •36 Орање марка краљевића
- •Vино пије Краљевићу Марко
- •37 Смрт марка краљевића
- •38 Смрт војводе пријезде
- •39 Болани дојчин
- •40 Смрт војводе кајице
- •41 Облак радосав
- •42 Бановић секула и јован косовац
- •Vино пију два добра јунака
- •43 Секула се у змију претворио
- •44 Војвода јанко бјежи пред турцима
- •45 Попијевка ол свилојевића
- •46 Порча од авале и змајогњени вук
- •Vино пију до два побратима
- •47 Диоба јакшића
- •48 Јакшићи кушају љубе
- •49 Бог ником дужан не остаје
- •50 Женидба влашића радула
- •51 Женидба максима црнојевића
- •52 Смрт јова деспотовића
- •Песме средњих времена
- •53 Старина новак и кнез богосав
- •Vино пију Новак и Радивој
- •54 Новак и радивоје продају грујицу
- •Vино пије Новак и Радивој
- •55 Старина новак и дели-радивоје
- •Vино пије Старина Новаче
- •56 Грујица и паша са загорја
- •57 Женидба грујице новаковића
- •Vино пије Старина Новаче
- •58 Маргита дјевојка и рајко војвода
- •59 Иво сенковић и ага од рибника
- •60 Лов на божић
- •61 Женидба од задра тодора
- •62 Јанко од котара и мујин алил
- •63 Смрт сењанина ива
- •64 Сестра ђурковић-сердара
- •65 Сењанин тадија
- •66 Женидба милића барјактара
- •66 Женидба стојана јанковића
- •67 Ропство јанковића стојана
- •68 Човјек паша и михат чобанин
- •69 Виде даничић
- •Vино пије Мијат харамбаша
- •70 Љуба хајдук-вукосава
- •71 Удаја сестре љубовића
- •72 Бајо пивљанин и бег љубовић
- •73 Костреш харамбаша
- •74 Стари вујадин
- •75 Мали радојица
- •76 Јанко од коњица и али-бег
- •77 Вук анђелић и бан задранин
- •78 Предраг и ненад
- •79 Хасанагиница
- •80 Јетрвица адамско колено
- •Песме новијих времена
- •81 Перовић батрић
- •83 Почетак буне против дахија
- •84 Бој на чокешини
- •85 Кнез иван кнежевић
- •Vојску купи Кулин капетане,
- •86 Бој на мишару
- •Белешке о значају народне књижевности
- •О изучавању народне књижевности
- •О интернационалним мотивима
- •О певачима
- •О записивању и превођењу
- •О језику
- •Уз поједине песме у овој књизи
- •Речник мање познатих речи и историјских и географских имена
52 Смрт јова деспотовића
Rазбоље се Деспотовић Јово
у Сријему, у тој земљи равној,
у лијепу селу Купинову;
на смрт је се Јово разбољео,
па дозивље слугу Милутина:
„Милутине, вјерна моја слуго,
ти упрегни коње у хинтове,
пак ти трчи, што гођ брже можеш,
Крушедолу, б̓јелу манастиру,
те ми зови мог рођеног брата,
мога брата Максима владику,
и кажи му, ништа не затаји,
да сам се ја на смрт разбољео;
пак оданле окрени хинтове,
трчи брже мјесту Беркасову,
те ми зовни моју стару мајку,
стару моју мајку Анђелију,
ал̓ њој немој право казивати,
да сам се ја на смрт разбољео,
већ јој кажи од мене поздравље —
да се ја сад на војску опремам
преко мора за девет година,
па је зовем да ме благосови.
То је слуга хитро послушао,
те упреже коње у три реда,
оде право дивну Крушедолу,
те казује Максиму владици
да се Јово на смрт разбољео,
пак оданле окрену хинтове,
оде право мјесту Беркасову,
те казује мајци Анђелији:
да се Јово на војску опрема
преко мора за девет година,
пак је зове да га благосови.
Вели њему мајка Анђелија:
„Милутине, наша вјерна слуго,
причекај ме три бијела дана,
док ум̓јесим бијеле колаче
и док спремим танане кошуље,
да понесем на дар моме Јову“.
Ал̓ говори слуга Милутине:
„Ој, бога ми, госпо Анђелија,
Јово тебе чекати не може,
јер је њему хитна књига дошла;
већ понеси у брашну колаче,
а кошуље у бијелу платну“.
Од ина се мајци не могаше,
веће спреми у брашну колаче,
а кошуље у бијелу платну,
паке сједе у лаке хинтове,
отидоше преко Ср̓јема равна.
Кад су били близу Купинова, —
око двора слуге гологлаве,
а пуштени коњи по ливади
без седала и без покроваца,
нит̓ се чују бубњи ни свирале,
нит̓ се вију алаји барјаци.
Тад говори мајка Анђелија:
„Милутине, наша вјерна слуго,
кад се Јово на војску опрема,
што му слуге иду гологлаве?
Што с̓ пуштени коњи по ливади
без седала и без покроваца?
Што не бију бубњи и свирале?
Што с̓ не вију алаји барјаци?“
Вели њојзи слуга Милутине:
„Драга госпо, мајко Анђелија,
ваљада је господар на ручку,
па у здравље пије рујно вино
и за срећна пута бога моли,
зато су му слуге гологлаве;
што су врани коњи по ливади
без седала и без покроваца,
пуштени су да се понапасу,
спремају се далек̓ путовати;
бубњи били, пак су и престали;
вијали се алаји барјаци,
дуну вјетар од Фрушке планине,
па барјаке земљи положише“.
Кад су били пред бијеле дворе,
ту се мајка јаду досјетила.
Кад уљезе у бијеле дворе,
ал̓ се Јово са душицом бори,
више њега Максиме владика,
чати брату самртну молитву.
Кад то виђе мајка Анђелија,
закукала кано кукавица:
„Јао Јово, моје ране грдне!
Што ће, Јово, Сријем, земља равна?
Што ће, Јово, твоји б̓јели двори?
Што ће, Јово, твоји врани коњи,
врани коњи и сиви соколи?
Што ће, Јово, твоје пусто благо?
Што ће, Јово, твоја вјерна љуба?
Што ће, Јово, твоја стара мајка?“
Тад се Јово из мртвих поврати,
па мртвачким проговара гласом:
„Сријем земља стећ ће господара —
ил̓ бољега, или ће горега;
моји коњи и сиви соколи
и бијели украј Саве двори
моме брату Змајогњеном Вуку;
моје благо мојој старој мајци,
нек се рани и ода зла брани;
моја луба, ал̓ је рода туђа,
она ме је често опадала
моме брату Максиму владици:
„Деспот Јован ходи по Сријему,
те он љуби младе и ђевојке“;
ал̓ ни њојзи жао не учин̓те:
подајте јој три товара блага,
нек се рани док је срећа нађе“.
То изусти Деспотовић Јово,
то изусти, а душу испусти.