70 Љуба хајдук-вукосава

Pодиже се Туре од Удбиње,

од Удбиње, крваве крајине,

младо Туре Бојичић Алиле,

подиже се у лов у планину,

и он узе слуге и левере

и поведе хрте и огаре.

Лов ловио три бијела дана,

лов ловио, ништа не добио;

а кад трећи бјеше око подне,

таде добар шићар задобио,

уватио хајдук-Вукосава

од Приморја, мјеста питомога.

Још се вали Бојичић Алиле:

„Хоћу њега ка цару водити,

и хоћу га цару поклонити“.

Па га неће ка цару водити,

но га баци у ледну тамницу.

Ту тамнова три године дана.

Кад хајдуку мука одољела,

он дозивље Бојичић-Алила:

„Ој Турчине, Бојичић-Алиле,

ну дај мене лист књиге бијеле

и калема, чим се књиге пишу,

е ћу писат једну ситну књигу —

да је пошљем мајци и љубовци“.

То је Алил њега послушао,

даде њему лист књиге бијеле

и калема, чим се књиге пишу;

хајдук пише књигу на кољену:

„Стара мајко, не надај се у ме!

Вјерна љубо, преудаји ми се!“

А кад књига у Приморје дође,

заплака се и сестра и мајка,

љуба му се гротом насмијала,

па пошета низ чаршију млада,

докле дође бемберу Михату,

па Михата била братимила:

„Богом брате, Михате бембере,

обриј мене русу косу с главе,

остави ми делинске перчине“.

То јој Михат за бога примио,

те јој русу косу обритвио,

остави јој делинске перчине.

Она млада у дворе се врати,

на се баца одијело дивно:

обукла је ковчали-чакшире,

па обуче памукли-кошуљу,

а по њојзи од злата кошуљу,

да од пота не штети кошуљу;

па обуче црвену доламу,

на доламу пуца с обје стране:

свако пуце од по литре злата,

ама што је пуце под гр’оцем,

у њем има двије литре злата,

забурмано, па се одбурмава,

те њим Влашче пије вино ладно;

па обуче токе позлаћене,

опаса се мукадем-појасом,

а за појас двије пушке мале:

у златан су калуп саљеване,

а међу њих јатагана златна;

а на главу калпак и челенке,

један калпак, седам челенака;

па оседла коња дебелога,

оседла га седлом сребрнијем,

па га покри чохом до кољена,

од кољена ките до копита,

пригрну га суром међедином,

заузда га ђемом од челика,

о врату му бисер објесила,

ситан бисер и камење драго:

кад он иде ноћи у поноћи,

да се види њему путовати

у поноћи као усред подне;

па се коњу на рамена баци,

а довати тешку топузину,

па ми топуз у висине баца,

а вата га у бијеле руке.

Нагна коња низ чаршију млада,

удара га десном бакрачлијом:

колико ми скаче полагано,

испод ногу камен излијеће,

на дућане туче базерђане, —

докле дође побратиму своме,

побратиму, бемберу Михату,

па је њему била бесједила:

„О Михате, мио побратиме,

да нијеси мене обритвио,

би ли рекô е сам женска глава?“

А Михат јој бјеше бесједио:

„Ој, бога ми, мила посестримо,

да нијесам тебе обритвио,

бих рекао е си јунак добар,

добар јунак, царева делија“.

Отолен ми коња погоњаше,

ћера коња ка Удбињи граду;

кога ћаше на путу сретати,

сатисне га с пута испод пута, —

доклен дође у Удбињу града

пред дворове Бојичић-Алије.

Скочи Туре Бојичић Алија

да привати коња под делијом,

а она га уд’ри топузином:

„Хајд’ отоле, курвино копиле!

Ти ли си се царе учинио,

да ти држиш цареве хаине?

А мене је царе оправио

да ја водим тебе и хајдука,

оба хоће царе изгубити“

(но се Туре препануло љуто);

па му даде коња да провађа,

а она ми чибук запалила.

Често Туре до невјесте до’ди

да му рече коња да остави,

па му она бесједила млада:

„Остави ми коња дебелога,

дај му доста зоби и сијена;

сигурај ми господску вечеру,

сигурај ми што у двору немаш:

дебелога испод Скадра меса,

а погаче из поља Косова,

црвенога вина из Видина,

а ракије из Демир-капије;

јал’ ћу твоју изгубити главу!“

Љуто је се Туре препануло,

пак ми тражи по Удбињи граду

те невјести сигура вечеру.

Невјеста ми стаде вечерати,

свијетли јој Бојичић Алиле...

Кад свануло и сунце грануло,

таде узе свијетло оружје,

и посједе коња големога,

па отиде на тамничка врата.

Ту стражара од тамнице нађе,

те му русу откинула главу,

па у врата топузином гађа:

„А излази, цареви хаине!

Е је мене царе оправио

да ја водим тебе и Алију“.

Хајдуку је мука одољела,

каил бјеше изгубити главу,

па изиде из ледне тамнице.

Удари га топузином тешком,

удари га и два и три пута,

да се како не омисле Турци;

па ми зове Бојичић-Алила:

„Ој Турчине, Бојичић-Алиле,

доведи ми коња под хајдука,

па сигурај и себе и коња!“

Оде Туре у кулу бијелу,

те довати коња дебелога,

и у руку оковану ђорду,

и уза њу пет стотин’ дуката:

„На то тебе, царева делијо,

те ме немој ка цару водити“.

То је млада једва дочекала,

па бацила на коња хајдука,

па побјеже пољем зеленијем.

Кад је била у Гори зеленој,

ту имаде једна раскрсница,

ђе се до два друма растављају:

један иде ка Стамболу граду,

други иде у Приморје равно;

онда вели лијепа невјеста:

„Ну погледај, море хаинине!

Познајеш ли штогођ од оружја?“

Кад се хајдук бјеше загледао:

„Ја познајем, но ми је залуду;

но откуд је тебе допаднуло?“

„Твоја ми га луба донијела,

узô сам је за вјерну љубовцу“.

Кад то чуо хајдук Вукосаве,

тад хајдука увати грозница;

ал’ му вели лијепа невјеста:

„А не бој се, драги господаре!

Ја сам твоја вјерена љубовца;

но опрости оне топузине,

е сам млоге ноге осветила“.

Отле ошли у Приморје равно,

здраво ошли, весела им мајка!

Њима мајка, а мене дружина!