63 Смрт сењанина ива

Sанак снила Иванова мајка:

ђе је Сење тама попанула,

ђе се ведро небо проломило,

сјајан мјесец пао, на земљицу,

на Ружицу, насред Сења цркву;

ђе звијезде крају прибјегнуле,

а даница крвава ижљегла,

а кука јој тица кукавица

усред Сења на бијелој цркви.

Кад се баба из сна пробудила,

узе штаку у десницу руку,

оде право ка Ружици цркви,

те казује протопоп-Неђељку

казује му шта је у сну снила.

А кад стари баку саслушао,

он јој оде санак толковати:

„Чујеш мене, остарила мајко!

Зло си снила, а горе ће бити:

што је Сење тама попанула,

оно ће ти пусто останути;

што л’ се ведро небо проломило,

и што мјесец пао на Ружицу,

то ће тебе Иво погинути;

што су зв’језде крају прибјегнуле,

то ће остат млоге удовице;

што ј’ Даница крвава ижљегла,

то ћеш стара остат кукавица;

што л’ ти тица кука на Ружици,

то ће ти је оборити Турци,

а и мене стара погубити“.

Тек што стари у ријечи бјеше,

ал’ ето ти Сењанина Ива, —

сав му вранац у крв огрезнуо,

на Ивану седамнаест рана,

носи десну у лијевој руку;

догна вранца пред бијелу цркву,

па говори остарилој мајци:

„Скин ме, мајко, са коња вранчића,

умиј мене студеном водицом,

а причести вином црвенијем“.

Хитро га је мати послушала,

скиде њега са коња помамна,

па га уми студеном водицом,

и зали га вином црвенијем;

па га пита остарила мајка:

„Што би, сине, у земљи Талији?“

Оде Иво ’вако говорити:

„Добро, мати, у земљи Талији:

доста, мајко, робља наробисмо,

а јошт више блага задобисмо,

па се здраво дома повратисмо.

Но кад бисмо на првом конаку,

ту нас стиже и прва поћера —

црни коњи, а црни јунаци,

црне носе око главе чалме;

по једном се ватром претурисмо,

од њих нико не остаде, мајко,

од нас нико не погибе, мајко.

Но кад бисмо на другом конаку,

ту нас стиже и друга поћера —

б’јели коњи, а бјешњи јунаци,

бијеле им око главе чалме;

по једном се ватром претурисмо,

од нас нико не погибе, мајко,

од њих нико не остаде, мајко.

Но кад бисмо на трећем конаку,

ту нас стиже и трећа поћера —

црна струка, а дугачка пушка,

прегореле ноге до кољена;

по једном се ватром претурисмо,

а по други бити започесмо,

од њих, мајко, нико не погибе,

од нас, мајко, нико не остаде,

до стаде твој сине Иване,

и он ти је рана допаднуо,

ево десне у лијевој руке!“

То говори, а с душом се бори:

то изусти, лаку душу пусти,

и умрије, жалосна му мајка!

Бог му дао у рају насеље!

Нама, браћо, здравље и весеље!

64 Сестра ђурковић-сердара

Oткада је свијет постануо,

није љепши цвијет процватио

што је данас на ову годину

у Лијевну, граду бијеломе,

мила сестра Ђурковић-сердара,

по имену лијепа Марија;

глас је дала на четири стране.

Испроси је Смиљанић Илија

из Приморја, из кршних Котара;

ал’ на Мару просци навалили,

браћо моја, са четири стране;

најпослије Турци навалили

а просити лијепу Марију.

Једно бјеше цури муштерија

од крајине Куна Хасан-ага,

пак Марији књигу начинио,

и у књизи овако говори:

„О Маријо, секо Ђурковића,

и ја сам ти, цуро, муштерија;

хоћеш поћи за ме, Хасан-агу,

пак ћеш бити у двору госпођа?“

Кад Марији така књига дође,

ону гледа, намах другу пише,

те ју шаље Куни Хасан-аги:

„О Турчине, Куно Хасан-аго,

Влахиња сам, прилика ти нисам,

већ ти тражи за себе Туркињу;

ја сам цура давно испрошена,

испрошена у кршне Котаре,

за ђидију Смиљанић-Илију!“

Друго бјеше Мари муштерија

а од Босне Шарац Махмут-ага,

те Марији књигу начинио:

„О Маријо, секо Ђурковића,

и ја сам ти, цуро, муштерија;

хоћеш поћи за ме, Махмут-агу,

па ћеш бити у двору госпођа?“

Кад Марији и та књига дође,

књигу гледа, одмах другу пише,

пак је шаље Шарац-Махмут-аги:

„О Турчине, Шарац-Махмут-ага,

Влахиња сам, прилика ти нисам,

већ ти тражи за себе Туркињу;

ја сам цура давно испрошена,

испрошена у кршне Котаре,

за сокола Смињанић-Илију!“

Треће бјеше цури муштерија

а некакви Кудуз-Дел-Алија,

и он Мари књигу оправио,

овако је њојзи говорио:

„О Маријо, секо Ђурковића,

и ја сам ти, цуро, муштерија;

хоћеш поћи за ме, Дел-Алију,

па ћеш бити у двору госпођа?“

Кад Марија и ту књигу прими,

њу ми гледа, намах другу пише,

овако је њему говорила:

„О Турчине, Кудуз-Дел-Алијо,

Влахиња сам, прилика ти нисам,

већ ти тражи за себе Туркињу;

ја сам цура давно испрошена,

испрошена у кршне Котаре,

за јунака Смиљанић-Илију!“

Такве Мара књиге оправила.

Затим време мало постајало;

бре, да видиш Смињанић-Илију!

Стаде купит кићене сватове

по Котару и около њега;

кад Илија свате покупио,

он се диже Лијевну б’јеломе

а да води Мару Ђурковића.

Кад су дошли Л’јевну на крајини,

тамо су их л’јепо причекали,

придржали три-четири дана.

Земан дође, треба путовати,

пак повикну чауш по сватов’ма:

„Хазур, свати, хазур је ђевојка!

Земан дође да се двору пође“.

Тад ђевојку браћа изведоше,

дадоше је младијем ђевер’ма,

а сватове редом дариваше,

све по реду што за кога бјеше;

пак се свати тада подигоше,

и пођоше пољем широкијем.

Кад су били низ поље широко,

сви сватови шемно и весело;

који има коња од мејдана,

поиграва пољем широкијем;

ко имаде грло поуздано,

попијева пјесне од јунака.

Тако свати весело иђаху,

ал’ не иде Смиљанић Илија,

већ се јунак тешко замислио,

с миром јаше дебела путаља;

од сватова нико га не гледа,

ал’ га гледа лијепа ђевојка,

не могаше срцу одолети,

већ до Ила догони дората,

пак Илији стаде говорити:

„О, бора ти, драги господару,

а што си се тако замислио?

Што је теби? Каква је невоља?

Сви сватови шемно и весело,

а ти јеси тешко невесео?

Ах, кажи ми, ако сам ти мила!“

Тад говори Смиљанић Илија:

„Чујеш мене, Маро Ђурковића!

Пред нама је Пролога планина,

пак знадеш ли, Маро Ђурковића,

који су те сватови просили

од Турака, драга душо моја?

данас сва три јесу у Прологу

и довели чету у планину,

уфатили све бусије редом:

није ласно проћи кроз планину;

зато сам ти данас невесео“.

Кад Илију Мара разумјела,

она њему другу проговара:

„Господару, кад се бојиш тако

да проведеш свате кроз планину,

дај ти мени мушко одијело,

и дај мени свијетло оружје,

ја ћу поћи прва у планину,

и уздам се у бога вишњега

да ћу проћи у кршне Котаре“.

Кад Илија Мару разумио,

не знаде јој друго говорити,

већ он скида с себе одијело,

па га даје лијепој ђевојци,

и даје јој свијетло оружје.

Бре, да видиш лијепу ђевојку

кад обуче ћузел-одијело

све у срми и у чисту злату,

а припаса свијетло оружје,

начини се млада сератлија,

а ђевојка и од себе л’јепа!

Па одатле отиште дората

и оћера пољем пред сватов’ма.

Здраво дошла у Пролог планину,

на бусију прву ударила,

на бусију Куне Хасан-аге;

говори јој Куна Хасан-ага:

„А, бора ти, млада сератлијо,

откуд идеш тако из далека?

Нијеси ли од Лијевна града?

Ја виђе ли свате Смиљанића?

И воде ли Мару Ђурковића?“

Одговара лијепа ђевојка:

„О, бора ми, из горе хајдуци,

ја сам таман из Лијевна града,

видио сам свате Смиљанића,

ал’ не воде Мару Ђурковића:

не да мати Смињанић-Илији,

већ је мати Мару поклонила

а некакву Куни Хасан-аги“.

Када Турчин ријеч разумио,

машио се руком у џепове,

пак извади двадесет дуката,

те их даје лијепој ђевојци:

„На то теби, млада сератлијо,

кад ти сађеш у кршне Котаре,

те се налиј вина и ракије“.

Пак одатле отиште дората

док на другу удари бусију,

на бусију Шарац-Махмут-аге;

пред Марију испадоше Турци,

па говори Шарац Махмут-ага:

„А, бора ти, млада сератлијо,

отклен тако јеси запутио?

Нијеси ли од Лијевна града?

Не виђе ли свате Смиљанића?

И воде ли Мару Ђурковића?“

Проговара лијепа ђевојка:

„А, бора ми, из горе хајдуци,

ја сам главом од Лијевна града,

видио сам свате Смиљанића,

ал’ не воде Мару Ђурковића:

не да мати Смиљанић-Илији,

већ је даје Шарац-Махмут-аги,

да је води у Босну поносну“.

Кад је Туре ријеч саслушало,

фатило се руком у џепове,

те извади двадесет дуката,

па их даје лијепој ђевојци:

„На то теби, млада сератлијо,

кад ти сиђеш тамо у Котаре,

те се налиј вина и ракије“.

И одатле поћера дората,

поћера га доле низ планину,

те нагази на трећу бусију,

на бусију Кудуз-дел-Алије.

Бре, да видиш Кудуз-дел-Алије!

Кад опази коња и јунака,

он му пође оштро говорити:

„Чујеш ли ме, млада сератлијо!

Отклен идеш, од кога ли града?

Куд ли јеси тако запутио?

Не идеш ли од Лијевна града?

Не виђе ли свате Смиљанића?

И воде ли Мару Ђурковића?“

Говори му лијепа ђевојка:

„А, бора ми, из горе хајдуци,

ја сам јунак из Лијевна града,

и ја иђем у кршне Котаре,

да с’ налијем вина и ракије;

видио сам свате Смиљанића,

ал’ не воде Мару Ђурковића:

мајка Мару не да Смиљанићу,

већ ће мајка Мару поклонити

а некакву Кудуз-дел-Алији“.

То Турчину врло мило било,

фатио се руком у џепове,

па извади тридесет дуката,

те их даје лијепој ђевојци:

„На то теби, млада сератлијо,

кад ти дођеш у влашке Котаре,

па се напиј вина и ракије“.

И одатле отиште дората,

здраво прође све бусије редом,

оде право у кршне Котаре.

А кад дође млада у Котаре

ка бијелој кули Смиљанића,

у авлију коња нагонила

и под кулом разјаха дорина,

кад ево ти лијепе Анђуше,

миле секе Смиљанић-Илије,

брже лети низ бијелу кулу

а да види какав јунак дође.

Када спаде доле на авлију,

па сагледа лијепа јунака,

бијаше се много зачудила

његовоме стасу и образу,

јер га таког ни виђела није;

једва Анђа сама себи дође,

па се врати на бијелу кулу,

па матери својој казиваше:

„Какав јунак у авлију дође,

таквог, мајко, ни виђела нисам:

ја каква је стаса и образа,

баш је лепши од сваке ђевојке!

Већ чу ли ме, драга нано моја!

Ако јунак буде на конаку,

питај, мати, доброга јунака

а је ли се досад оженио;

ако бог да и срећа донесе

те с’ не буде јоште оженио,

ја ћу млада баш за њега поћи,

јали за њга, јал’ већ ни за кога!“

Мајка Анђи онда проговара:

„Бре, не преши, моја шћери драга!

док видимо ко је и откуд је,

што ли иђе тако по свијету“.

Затим мало бјеше постајало,

ал’ ево ти Смиљанић-Илије

и он води кићене сватове,

здраво прошли Пролога планину,

јер им нису ништа учинили

кад нејмаде лијепе ђевојке;

муком иду кићени сватови:

ни пјевају, нити пушкарају,

барјактари савили барјаке;

јера мисли Смиљанић Илија

да је веће Мара одведена,

зато с миром сватове проводи,

није ласно доћи без ђевојке!

Кад Илија дође у авлију,

пред њега је Анђа истрчала,

не пита га: „Како си ми, брате?“

већ му одмах ријеч проговара:

„А чу ли ме, мој брате Илија!

Откада си кулу начинио,

’ваки јунак није доходио,

мој Илија, на бијелу кулу;

ја га таквог нисам ни виђела,

ни његова стаса ни образа:

љепши јунак од сваке ђевојке;

већ, Илија, брате од матере,

молим ти се, како брату моме,

да ме дадеш овоме јунаку;

ако ли ме њему дати нећеш,

нека знадеш, жива бит не могу!“

Кад Илија сестру разумио,

одмах ти се бјеше досјетио

да је главом Мара Ђурковића,

пак Анђуши сестри проговара:

„Анђелија, моја секо драга,

није оно момак јабанџија,

већ је оно лијепа ђевојка

по имену Мара Ђурковића“.

Тад Илија грлом подвикује:

„Браћо моја, кићени сватови,

ви пјевајте и пушке бацајте,

ево нама лијепе ђевојке!“

Па што ћу вам дуљит лакрдију:

ту Илија одведе ђевојку,

одведе је у бијелу цркву,

па је вјенча себи за љубовцу;

лијеп пород с њоме породио:

двије шћери и четири сина;

у младости шћери поудао,

у старости сине иженио.

Бог сам знаде је ли тако било,

а ми, браћо, да се веселимо!