Песме новијих времена

81 Перовић батрић

Bоже мили, чуда великога!

Што процвиле у Бањане Горње?

Да л’ је вила, да ли гуја љута?

Да је вила, на више би била;

да је гуја, под камен би била.

Нит’ је вила, нити гуја љута,

већ то цвили Перовић Батрићу

у рукама Ћоровић-Османа.

Османа је богом братимио:

„Богом брате, Ћоровић-Османе,

немој мене изгубити главу,

ево тебе стотину дуката;

седам брата, седам Перовића

хоће дати седам џевердара,

седам снаха — седам вијенаца,

снаха моја Цв’јета Радулова

хоће дати в’јенце и обоце,

мајка моја Цуцкињу робињу,

још остало рухо из сандука;

а мој бабо Вучићевић Перо

хоће дати коња испод себе,

још уз коња стотину дуката!“

Одиста га Осман пустит шћаше,

враг донесе од Тупана Панта,

те Осману ријеч бесједио:

„Ој Турчине, Ћоровић-Османе,

немој пустит Перовић-Батрића:

што ти даје небројено благо,

узео је благо од Турака;

што л’ ти даје седам џевердара,

с таки их је скинуо Турака;

што ти даје в’јенце и обоце,

он ће наше снахе поватати,

те ће скидат в’јенце и обоце;

што ти даје Цуцкињу робињу,

то ће моју ћерку заробити,

те је дати за се у откупа;

што ти даје коња големога,

тај је коњиц родом из Бањана!“

То изрече од Тупана Панто,

земљи паде, пушци огањ даде,

те погоди Перовић-Батрића

посред паса, укиде га с гласа,

мртав паде у траву зелену;

а Осман му осијече главу.

Глас допаде у село Заљути,

милу бабу Перовић-Батрића.

Тад закука сиња кукавица

усред зиме, кад јој рока није,

у Заљути, селу маленоме;

то не била сиња кукавица,

већ то био Вучићевић Перо,

мио бабо Перовић-Батрића:

„Авај мене до бога милога,

ђе ми Батрић брата не остави

који би га могô осветити!“

Тјеши њега Перовић Радуле:

„Та не бој се, мој мио бабајко!

Чекај мене до Ђурђева дана,

док се гора преођене листом,

црна земља травом и цвијетом,

ја ћу једну чету сакупити,

пак ћу с њоме поћи у Бањане,

Батрића ћу брата осветити!“

То вријеме за дуго не било,

мало вр’јеме до Ђурђева дана,

док се гора преођеде листом,

црна земља травом и цвијетом.

Чету купи Перовић Радуле,

с њоме иде право у Бањане,

у Утес је планину до’дио.

Ту ми стаде три бијела дана,

право гледа Гацку пространоме,

док угледа на коњу Турчина.

Чим га виђе, тим га и познаде,

да је главом Ћоровић Османе,

пак дружини својој бесједио:

„Браћо моја, љубимна дружино,

ево иде Ћоровић Османе!

Сви падните по трави зеленој,

ја ћу пасти друму на средину,

чекаћемо Ћоровић-Османа;

не палите пушке џевердаре

на Турчина Ћоровић-Османа,

не би ли ми бог и срећа дала

да би њега жива уватио;

ако ли га не би уватио,

удри који — родила га мајка!“

Друштво паде по трави зеленој,

Радул паде друму на средину;

у то доба Ћоровић Османе,

но се скочи Перовић Радуле,

те он вата Ћоровић-Османа:

једном руком коња за дизгене,

другом руком Турчина за прси,

обали га у траву зелену.

Остало му прискочило друштво,

те Османа жива уватише.

Тад бесједи Ћоровић Османе:

„Богом брате, Перовић-Радуле,

немој мене изгубити главу,

ево тебе хиљаду дуката;

двадест брата, двадест Ћоровића

хоће дати двадест џевердара,

а кадуне буле Ћоровића

даће свака ситне перишане

и са грла злаћене ђердане,

на којим су бисер и дукати;

даћу тебе ата големога,

од ког бољег у свој Босни нема,

у свој Босни и Херцеговини, —

оседлаћу г’ седлом сребрнијем,

а покрити чохом до копита,

прије чохе пули-рисовином

искићеном и сребром и златом!“

За то Радул ни хабера нема,

но Осману ријеч бесједио:

„Ој Турчине, Ћоровић-Османе,

мој је Батрић на откупе био,

ти га не шће пустит на откупе,

но му русу осијече главу!“

Па повади ножа од појаса,

те он турску осијече главу;

узе њему главу и оружје

и његова коња големога.

За здраво се натраг повратише;

док дођоше ломној Гори Црној,

у Заљути, селу маленоме,

сусрете га Вучићевић Перо,

руке шири, у лице га љуби,

Радул њега у скут и у руку,

дарова му Османову главу.

Јоште рече Вучићевић Перо:

„Благо мене јутрос и дов’јека,

кад ја виђех за живота свога

ђе осветих мојега Батрића!“

То изусти, а душу испусти...

82 ТРИ СУЖЊА

Pроцвиљеле три српске војводе

у сужањству паше скадарскога.

А да зашто? Веће ни кроза што,

за хараче од ломнијех Брда,

јер се брдска ђеца посилила,

па не даду царевих харача,

а војводе паша преварио,

на тврду их вјеру домамио,

турио их на дно у таваницу:

једно бјеше Вуксан од Роваца,

друго бјеше Лијеш од Пипера,

треће бјеше Селак Васојевић.

Љуто цвиле, јест им за невољу,

сужањство је њима додијало.

Још бесједи Вуксан од Роваца:

„Браћо моја, љубимна дружино,

ми хоћемо овђе изгинути;

шта је коме далас најжалије?“

Вели тако Лијеш од Пипера:

„Мене, браћо, јесте најжалије:

скоро сам се јунак оженио,

остаде ми у двору љубовца

ни љубљена, нити милована,

ни карана, нити сјетована;

то је мене сада најжалије“.

Вели тако Селак Васојевић:

„Мене, браћо, јесте најжалије:

осташе ми двори и тимари,

и још пусто небројено благо,

у планини хиљада оваца;

остаде ми саморана мајка

и сестрица без братске заклетве,

да кукају како кукавице

у мојему двору бијеломе“.

Ал’ бесједи Вуксан од Роваца:

„Ала, браћо, рђава јунаштва!

И ја имам дворе н тимаре,

и у двору остарилу мајку,

вјерну љубу скоро доведену

и сестрицу милу неудату;

ал’ ја тога сад ништа не жалим,

већ ја жалим ђе ћу погинути,

погинути данас без замјене“.

У ријечи коју бесједише,

ал’ ето ти од даше џелата

баш на врата тавници проклетој,

пак дозивље Лијеша војводу:

„Ко је овђе Лијеш од Пипера,

нек изиђе пред таваницу клету,

Пипери га на откуп узеше,

даше за њга све пиперске овце,

и још много небројено благо,

и сувише робињу ђевојку“.

Превари се Лијеш од Пипера

те изиђе пред тавницу клету,

џелат трже сабљу испод скута,

ману сабљом, ос’јече му главу,

пак Лијеша за тавницу баци;

пак се опет натраг повраћаше,

опет џелат са тавнице виче,

те дозивље Селака војводу:

„Ко је овђе Селак Васојевић,

нек изиђе пред тавницу клету,

дошла му је остарила мајка,

од паше га узе на откупе,

даде за њга краве и волове

и бијеле овце и јагањце,

још сувише небројено благо“.

Превари се Селак Васојевић

те изиђе пред тавницу клету,

џелат трже сабљу испод скута,

ману сабљом, ос’јече му главу,

пак Селака за тавницу баци;

пак се опет натраг повраћаше,

опет џелат са тавнице виче,

те дозивље Вуксана војводу:

„Изиђ’ амо, Вуксан’ од Роваца!

Ровчани те од паше купише,

за те даше двије боце блага,

све у ситно жута млечанина,

и бијеле овце и јагањце,

још сувише робињу ђевојку“.

Али Вуксан љута гуја бјеше,

те се Турком варат не дад’јаше;

он излази пред тавницу клету,

пак џелату бјеше говорио:

„Аман мало, пашини џелате!

Попусти ми моје б’јеле руке,

да ја скинем одијело дивно:

с мојих плећа зелену доламу,

под доламом токе од три оке,

којено су у Млетке коване,

оне вр’једе пет стотин’ дуката;

под токама од злата кошуља,

нит’ је ткана, нити је предена,

ни у ситно брдо увођена,

веће ми је вила поклонила, —

та немој је крвљу поганити!“

Превари се Туре на кошуљу,

те Вуксану попустило руке;

не шће Вуксан свлачит одијела,

од џелата сабљу уграбио,

њом му русу осијече главу,

па побјеже преко Скадра града.

Дочека га тридест Малисора,

одиста га уватити ћаху,

ал’ се Вуксан ватат не даваше,

но се ману десно и лијево,

свијем турске осијече главе,

па он бјега с главом без обзира.

А кад дође на мост на Бојану,

дочека га хоџа и кадија,

па овако њему говораху:

„Не напријед, Вуксане војвода,

јер си своју изгубио главу!“

Но бесједи Вуксане војвода:

„Чујете л’ ме, хоџа и кадија!

Ако тамо куд напријед немам,

ни натраг се немам куд вратити“.

Ману сабљом, ос’јече им главе,

обојицу тури у Бојану,

па он бјега даље унапредак.

Ђерају га пјешци и коњици,

коњици га мало назираху,

а пјешци га ни чут не могаху.

Здрав утече у Ровце камене.

Он утече, весела му мајка!

Нему мајка, а мене дружина!