О певачима

O певачима пре Вукова времена мало се зна. Најранији (неодређен) помен о њима налазимо код византијског историчара Теофилакта Симокате (из прве половине VII века), који је записао да су тадашњи балкански Словени радо певали песме (не каже какве) уз један музички инструменат (цитру). Исто тако је неодређено и сведочанство српског биографа Теодосија (из XIII века). Тек на почетку XV века, 1415, помиње се српски гуслар на двору пољског краља Владислава, а мало касније пољски песник Мјасковски (1549—1622) даје и опис српског гуслара: накривио је главу, превлачи гудало и пева стару песму како су „били Турке Пољаци и храбри Хрвати“. — у XVI веку има више помена о певању, али вести о самим певачима врло су штуре. Словенац Бенедикт Курипешић, описујући свој пут из Беча у Цариград (1531, у Itinerarium), каже да се у Босни и Хрватској много пева о Радосаву Павловићу, Малкошићу и Обилићу. „Један извештај града Сплита сенату млетачкоме 1547. године спомиње да је неки слепи војник певао песму о Марку Краљевићу, а цео га народ пратио, јер су је сви знали. Маџарски летописац Себастијан Тиноди спомиње 1554. године као особито вештог српског гуслара неког Димитрија Карамана.“ Хваранин Петар Хекторовић у Рибању и рибарском приговарању (1555) бележи као народне песнике рибаре Паскоја и Николу и — између осталих — ове пучке стихове:

Наш господин пољем јизди,

јизда да му је;

на глави му свилен клобук,

синца да му је;

у руци му златне књиге,

дружба да му је;

прид њим слуга писан поје;

на част да му је.

У XVII веку занимљиву белешку о певању и певачима оставио је Јурај Крижанић: „Vіdі enіm convivio aѕѕіdenteѕ nobileѕ ас militareѕ viroѕ et poѕt terga іpѕorum ѕtanteѕ miIiteѕ, qui canebant praedictaѕ maіorum laudeѕ. Omnia autem іIla cantіca contіnent laudeѕ Marcі Cralevіtii, Novacі Debeliacі, Mіlloѕѕі Cobіlіtіі et aliorum quorundam heroum“. („Видео сам како на гозби седе племићи и војводе, а за њиховим леђима стоје војници и певају поменуте песме о слави предака. А све ове песме садрже славу Марка Краљевића, Новака Дебељака, Милоша Кобилића и неких других јунака“.) — У XVIII веку (у другој половини) Доситеј Обрадовић видео је у Далмацији слепог певача Марка. Сем тога, Доситеј је оставио и једно драгоцено сведочанство о распрострањености јуначке песме у то доба: „Старији официри и солдати ништа радије не приповедају него гди су у највећој ватри и крвопролитију били. Пјесне наши стари највише су овога содржанија: „Одсече главу!“ „Скреса до рамена руку!“ и „Изгибе толико јунака!“ Сви славеносрпски народи у разним краљевствам и државам, и кад се жене, и кад празнују, и кад се год часте, и кад год путују, по мору или по суву, оваке певају пјесне“.

У Вуково доба јуначке песме су се највише певале „по Босни и по Ерцеговини и по Црној Гори и по јужним брдовитим крајевима Србије“. „По тим мјестима“ — писао је Вук 1824 — „и данашњи дан готово у свакој кући имају по једне гусле, а по једне особито на ставу код чобана; и тешко је наћи човека да не зна гуђети, а многе и жене и ђевојке знаду. По доњим крајевима Србије (око Саве и око Дунава) већ су рјеђе гусле по кућама, но опет мислим да би се у сваком селу (особито с лијеве стране Мораве) по једне могле наћи. У Сријему пак и у Бачкој и у Банату гусле се данас могу виђети само у слијепаца (па и они морају учити у њи ударати, и многи не пјевају песама, него само богораде уза њи), а други би се људи врло стидили слепачке гусле у својој кући објесити; и тако по тим мјестима јуначке (или, као што се туда већ зову, слепачке) пјесме нико други и не пјева осим слијепаца и, по Бачкој, ђекоји жена (које без гусала пјевају). Из тога се ласно може дознати зашто се јуначке пјесме по Сријему и по Бачкој и по Банату горе пјевају него по Србији, а и по Србији око Саве и око Дунава горе него даље унутра, особито к Босни и к Ерцеговини. Тако и к западу од Сријема што се гођ даље иде преко Славоније к Рватској и к Далмацији, све су пјесме јуначке у народу више у обичају.“ И највише их „спјевавају“ — каже Вук даље — „људи средовјечни и старци. По реченим мјестима, куд се данас јуначке пјесме највише пјевају, нема човека који не зна неколико пјесама (ако не читави, а оно барем комада од њи), а има и који и знаду и преко педесет, а може бити и на стотине. Који човек зна педесет различни пјесама, (ако је за тај посао) њему је ласно нову пјесму спјевати“. А по народу највише разносе песме слепци, путници и хајдуци. „Слијепци ради прошње иду једнако по свему народу од куће до куће, и пред сваком кућом испјевају по једну пјесму, па онда ишту да им се удијели, а ђе и ко понуди, онђе пјевају и више; а о празницима иду к намастирима и к црквама на саборе и на панађуре, па пјевају по читав дан.1 Тако, путник кад дође у какву кућу на конак, обично је да га увече понуде с гуслима да пјева, а осим тога путем по ановима и по крчмама свуд имају гусле, па путници увече пјевају и слушају; а ајдуци зими на јатаку дању леже у потаји, а по сву ноћ пију и пјевају уз гусле, и то највише пјесме од ајдука.“

Наравно, сви људи нису подједнако даровити, и „какогођ што један човек љепше и јасније говори од другога, тако и пјесме пјева и казује“. У томе погледу — између свих људи које је Вук срео — највише се одликовао Тешан Подруговић. Он се родио око 1775. у Казанцима у Гацком, и „изнајприје је“ — каже Вук — „био трговац, па послије убије некака Турчина који њега ћео да убије, и тако проспе своју кућу и отиде у ајдуке, и као ајдук 1807. године пребјегне у Србију“. „Он се по оцу звао Гавриловић па су га Подругом и Подруговићем зато прозвали што је био врло велики, тј. по другога човека. Ја га у почетку 1815. године нађем у Карловцима (у Срему) у највећем сиромаштву, где у риту сече трску и на леђима доноси у варош, те продаје и тако се рани; и кад дознам колико и какови зна песама, дам му на дан колико му треба да може живети, и почнем од њега песме слушати и преписивати... Но кад се онда испред Васкрсенија у Србији дигне буна на Турке, и њему као да уђе сто шиљака под кожу. Једва га којекако задржим око Васкрсенија, те препишем неколике од они песама које ми је путем идући из Карловаца на колима казивао, па га одма по Васкрсенију узмем на кола и одведем у Митровицу, те оданде пређе у Србију, да се наново бије с Турцима. Пошто се оне јесени Срби умире с Турцима, он отиде у Босну, и проврљавши којекуда по своме пређашњем обичају, састави неколико коња и намести се негде у наији сребрничкој да живи као кириџија; но наскоро потом испребијају га некаки Турци, па умре од убоја. Кад сам ја од њега песме преписивао, не знам је ли био што старији од 40 година. Био је паметан и, као ајдук, поштен човек; врло је радо којешта весело и шаљиво приповедао, али се при том нигда није смејао, него је све био мало као намрштен. Он је знао још најмање сто јуначких песама, све оваки као што су ове које сам од њега преписао, а особито од којекаки приморски и босански и ерцеговачки ајдука и четобаше (15 песама од самога Мијата арамбаше). Никога ја до данас нисам нашао да онако песме зна као што је он знао. Његова је свака песма била добра, јер је он (особито како није пјевао, него само сазивао) песме разумевао и осећао, и мислио је шта говори.“ „Он је врло лијепо знао ударати у гусле, али пјевати није знао (или није ћео) никако, него је пјесме казивао као из књиге; и за скупљање пјесама таки су људи најбољи, јер они особито пазе на ред и на мисли, а пјевачи (особито који су само пјевачи) многи пјевају и не мислећи шта, и знаду редом само пјевати, а казивати не знаду (с такима сам ја кадшто имао муку).“ Од Подруговића Вук је записао око двадесет песама, између осталих и ове: Женидба Душанова, Марко Краљевић и Љутица Богдан, Марко Краљевић и Вуча џенерал, Цар Лазар и царица Милица, Марко Краљевић познаје очину сабљу, Марко Краљевић и Арапин, Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Марко Краљевић и Ђемо Брђанин, Женидба Стојана Јанковића, Сењанин Тадија.

Филип Вишњић, такође песник првог реда, родио се 1767. године у Босни, у селу Међашима (у зворничкој нахији). Прешао је „у Србију 1809. године, кад се српска војска онога лета испреко Дрине натраг вратила и после тога до 1813. године једнако је живео по српским логорима око Дрине (1810. године био је у Лозници у муасери, кад су Богићевић Анто и Милош Поцерац и Бакал Милосав бранили Лозницу од Турака...). Кад Турци 1813. године опет обладају Србијом, и он с фамилијом својом пребегне у Срем, и намести се у селу Грку. Чујући ја да он зна лепи песама, особито од Карађорђина времена, добавим га у Шишатовац 1815. године (пошто ме Подруговић остави), те онде од њега препишем како ове песме које су штампате тако и још три од Карађорђина времена, које сам оставио да њима, ако бог да здравље, зачиним пету књигу. Ја зацело мислим да је ове све нове песме, од Карађорђина времена, Филип сам спевао. Како ми је казивао, он је ослепио у младости од богиња, и потом је ишао не само по целоме босанском пашалуку него и у Скадар, те просио певајући уз гусле. Ја сам га онда наговарао да иде опет у Србију, желећи да би онамо још коју песму спевао; но никако га на то нисам могао наговорити, јер му је било врло добро у Срему: где је год дошао, људи су га због његови песама частили и даривали; сива је свога био дао у Грку у школу; имао је свога коња и таљиге, и чисто се био погосподио“. „Пре неколике године“ — лише Вук 1833 — „чуо сам да је и умро у Грку. Кад сам ја од њега песме преписивао, било му је око 50 година.“ Од песама које су ушле у нашу књигу Вишњићеве су следеће: Смрт Марка Краљевића, Бајо Пивљанин и Бег Љубовић, Почетак буне против дахија, Бој на Чокешини, Кнез Иван Кнежевић, Бој на Мишару.

Од старца Милије Вук је записао, између осталих, ове песме: Бановић Страхиња, Женидба Максима Црнојевића. Милија је родом „из Ерцеговине од Колашина, па за Карађорђина времена добежао у Србију и наместио се у наији пожешкој“. Вук се — захваљујући помоћи кнеза Милоша — састао са Милијом у Крагујевцу 1822. „Али кад се с Милијом састанем“, — вели Вук — „онда ми се тек радост окрене на нову тегобу и муку: не само што он, као и остали готово сви певачи (који су само певачи), није знао песме казивати редом, до само певати, него без ракије није тео ни запевати, а како мало сркне ракије, он се — и онако, које од старости које од рана (јер му је сва глава била исечена тукући се негда с некаквим Турцима из Колашина) слаб будући — тако забуни да није свагда редом знао ли певати! Видећи ја то, ништа друго нисам знао чинити, него сам гледао да ми сваку песму пева по неколико пута, док је нисам толико упамтио да сам могао познати кад се нешто прескочи, па сам га онда молио те ми је певао полако (растежући речи), а ја сам за њим писао што сам брже могао; а кад сам коју песму тако написао, онда ми је он опет морао певати, а ја сам гледао у мој рукопис, да видим је ли све добро написано.“ Из Крагујевца, подговорен од неких људи (који су говорили да је Вук „луд и беспослен човек“), Милија је отишао и не јавивши се Вуку. Умро је негде пре 1833.

Од другог једног Колашинца, старца Рашка, који је у почетку буне на дахије добежао у Србију и настанио се у селу Сабанти, близу Крагујевца, Вук је записао више лепих песама, између осталих и ове: Зидање Скадра, Женидба кнеза Лазара, Урош и Мрњавчевићи, Зидање Раванице, Женидба Грујице Новаковића, Маргита дјевојка и Рајко војвода.

Женидбу краља Вукашина (уз још неке песме) записао је Вук од Стојана хајдука, који је био „родом однекуд из Ерцеговине“. Вук је нашао Стојана 1820. године у Брусници, „где је био затворен што је, дошавши из ајдука, убио некакву бабу, за коју је мислио да му је, као вештица, дете изела“.

Од Марка Немањића добио је Вук — између осталих — песме: Облак Радосав, Старина Новак и дели-Радивоје, Смрт Сењанина Ива, Костреш харамбаша, Виде Даничић. Марко је био писар код Васе Поповића, главног кнеза пожешке нахије. Марков отац, поп Филип (у Карађорђево време војвода новопазарске нахије), био је — каже Вук — „знатан певач, а у гусле ударати може бити да нико није знао боље од њега (и умро је готово с гуслама у руци...); а и Марко је врло добар певач“.

Од свога оца Стефана записао је Вук — поред осталих — песме: Клетва кнежева, Кнежева вечера, Косанчић Иван уходи Турке, Три добра јунака, Диоба Јакшића, Вук Анђелић, и бан Задранин. Стефан је „мало марио за песме“, али их је, „готово неотице, упамтио од свога оца Јоксима и брата Томе, који су не само млоштво песама знали и радо ји певали него и песме спевавали“.

Песме: Перовић Батрић, Три сужња и још неке записао је Вук од Ђуре Милутиновића Црногорца. „Он је, као слепац, негде око 1809. године, донео Карађорђији писмо од црногорскога владике, па потом и заостао у Србији, где је до 1813. године имао нешто плате, као пензију, а 1814. године отиде у друштву с осталим Србима у Бесарабију, где је такођер примао понешто на годину; но 1817. године, оставивши своју плату у Бесарабији, врати се опет у Србију... За Карађорђина времена ишао је у Београду у велику школу, и сила је пута знао лекцију боље него иједан од ђака.“

Вук је записао — бележимо само оне које су ушле у нашу књигу — песме: Старина Новак и кнез Богосав и Мали Радојица од Гаје Балаћа (који је био родом из Лике, а Вук га нашао у Крагујевцу 1830), Марко Краљевић н Алил-ага од слепице Живане („која је седела у Земуну, а родом је била однекуд из Србије, и као слепица ишла је чак и по Бугарској“), Женидба Влашића Радула од једне старе жене у Крагујевцу, Марко Краљевић и бег Костадин од Грује Меанџића (из Сентомаша у Бачкој, с Грујом је Вук „у јесен 1829. године контумацирао у Земуну“), Болани Дојчин од једног трговца из Босне („који се 1815. године — пребегавши 1813. године из Србије — бавио у Карловцима у Срему“), Женидба од Задра Тодора од једног другог трговца из Босне (од кога је прота Јован Павловић преписао ову песму у Шапцу и послао је Вуку у Крагујевац 1859), Царица Милица и Владета војвода од слепице Степаније из Јадра, Пропаст царства српскога, Косовка девојка и Марко Краљевић укида свадбарину од неке слепице из Гргуреваца (препис песама ове слепице послао је Вуку Лукијан Мушицки). Песму Предраг и Ненад добио је Вук од Јована Берића из Будима.

Осим Вукових певача, ваља овде споменути и Леку Мастиловића, „ускока и славног гудца и пјевца из Гацког“, од кога је записивао песме Сима Милутиновић.