О изучавању народне књижевности

Iзучавање народне књижевности уопште и епске поезије посебно — започето почетком XIX века, у епохи романтизма — узимало је различите правце, које Соколов приказује на следећи начин.

У првој половини XIX века владала је такозвана митолошка школа. Њени представници сматрали су народну књижевност као наслеђе од једног праиндоевропског претка. Настојећи да открију најстарије црте, они су — поредећи књижевности разних народа — главну пажњу обраћали на митове, религиозне представе. Појава, правац и погрешке митолошке школе одређени су општим стањем друштва и науке у поменутом периоду, а посебно непознавањем књижевности многих народа, нарочито оних ван Европе.

У другој половини XIX века — упоредо са продирањем европског капитала у ваневропске земље и са појачаним освајањем колонија — дошло се до низа чињеница које су биле у оштрој супротности са објашњавањем сличности сижеа пореклом разних народа од једног заједничког претка. Тада је изгледало много вероватније да сличност сижеа „није изазвана сродством разних народа, него међусобним културно-историјским везама“, тј. позајмљивањем. Тако је настала такозвана компаративна теорија (или: теорија позајмљивања, миграциона теорија, теорија путујућих сижеа, теорија лутајућих сижеа, — како се она различито назива). И представници ове теорије сматрали су стару Индију као главни извор из кога су европски народи црпли материјал за своје књижевности. Држећи се само опште сличности сижеа, тражећи суштину дела само у схеми сижеа, а не „у уметничком производу укупно узетом, са свим особеностима његове идеологије н уметничке форме“, они су свуда и у свему видели само позајмице.

Крајем XIX и почетком XX века, кад је већ био скупљен огроман фолклорни материјал који је показивао велике сличности и истоветности не само у књижевностима сродних и суседних народа него и у књижевностима народа „јако удаљених н историјски и географски“, теорија позајмљивања није више могла да се одржи. Њу је заменила антрополошка теорија или теорија самониклости, по којој „сви народи — углавном — иду истим путевима развитка и стварају књижевност по истим законима психологије“, те је — према томе — могућ и природан самостални настанак сличних или истих сижеа „код најразноврснијих и најудаљенијих народа“.

Касније, антрополошка теорија модификовала се у психолошку теорију, која придаје велики значај сну и халуцинацији.

Крајем XIX века појавила се и такозвана историјска школа. Њен задатак је био да установи конкретне везе фолклора са историјом дотичног народа, „поетизацију историјског факта и историзацију поетског сижеа“, идући од савремености ка старини, уклањајући касније слојеве и васпостављајући првобитни вид књижевног производа. Позитивна страна историјске школе је у томе што је она оштро иступила „против једностране примене теорије позајмљивања“ и што је везала „фолклор са историјом народа“. Али при томе везивању она је погрешно тумачила историјски процес. На основу тога недостатка развила се касније вулгарно-социолошка интерпретација историје фолклора, која је довела до апсурдног закључка да је јуначка Поезија творевина „не народа, не радних маса, него господске класе у епохи феудализма“.