Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Војислав Ђурић
АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
„Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније Microsoft®
Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке.
Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста. Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.ask.rs.
2009.
Антологија
СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Војислав Ђурић
АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Садржај
АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 2
АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА 1
ПОСТАНАК, РАЗВОЈ И КАРАКТЕР ЕПСКЕ ПОЕЗИЈЕ 3
ИСТОРИЈСКЕ ПРИЛИКЕ И ЕПСКА ПОЕЗИЈА У НАШОЈ ЗЕМЉИ 8
ПЕСМЕ ДУГОГ И КРАТКОГ СТИХА 14
ПЕСМЕ СТАРИЈИХ ВРЕМЕНА 133
1 ЖЕНИДБА ДУШАНОВА 135
2 ЖЕНИДБА КРАЉА ВУКАШИНА 166
3 ЗИДАЊЕ СКАДРА 180
4 ЖЕНИДБА КНЕЗА ЛАЗАРА 191
5 УРОШ И МРЊАВЧЕВИЋИ 199
6 ЗИДАЊЕ РАВАНИЦЕ 211
7 МИЛОШ У ЛАТИНИМА 217
8 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ВИЛА 223
10 ДЕВОЈКА НАДМУДРИЛА МАРКА 235
11 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ВУЧА ЏЕНЕРАЛ 240
12 БАНОВИЋ СТРАХИЊА 254
13 КЛЕТВА КНЕЖЕВА (ОДЛОМАК) 290
14 ЦАР ЛАЗАР И ЦАРИЦА МИЛИЦА 292
15 КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА 298
16 КОСАНЧИЋ ИВАН УХОДИ ТУРКЕ (ОДЛОМАК) 301
17 ПРОПАСТ ЦАРСТВА СРПСКОГА 304
18 ТРИ ДОБРА ЈУНАКА 309
19 МУСИЋ СТЕВАН 310
20 ЦАРИЦА МИЛИЦА И ВЛАДЕТА ВОЈВОДА 318
21 СЛУГА МИЛУТИН 321
22 СМРТ МИЛОША ДРАГИЛОВИЋА (ОБИЛИЋА) 325
23 КОСОВКА ДЕВОЈКА 329
24 СМРТ МАЈКЕ ЈУГОВИЋА 336
25 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ОРАО 340
26 МАРКО КРАЉЕВИЋ ПОЗНАЈЕ ОЧИНУ САБЉУ 344
27 МАРКО КРАЉЕВИЋ И АЛИЛ-АГА 351
28 МАРКО КРАЉЕВИЋ И МИНА ОД КОСТУРА 358
29 МАРКО КРАЉЕВИЋ И АРАПИН 373
30 МАРКО ПИЈЕ УЗ РАМАЗАН ВИНО 393
31 МАРКО КРАЉЕВИЋ И МУСА КЕСЕЏИЈА 398
32 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ЂЕМО БРЂАНИН 411
33 МАРКО КРАЉЕВИЋ И БЕГ КОСТАДИН 421
35 МАРКО КРАЉЕВИЋ УКИДА СВАДБАРИНУ 428
36 ОРАЊЕ МАРКА КРАЉЕВИЋА 440
37 СМРТ МАРКА КРАЉЕВИЋА 442
38 СМРТ ВОЈВОДЕ ПРИЈЕЗДЕ 450
39 БОЛАНИ ДОЈЧИН 456
40 СМРТ ВОЈВОДЕ КАЈИЦЕ 470
41 ОБЛАК РАДОСАВ 482
42 БАНОВИЋ СЕКУЛА И ЈОВАН КОСОВАЦ 487
43 СЕКУЛА СЕ У ЗМИЈУ ПРЕТВОРИО 493
44 ВОЈВОДА ЈАНКО БЈЕЖИ ПРЕД ТУРЦИМА 498
45 ПОПИЈЕВКА ОЛ СВИЛОЈЕВИЋА 501
46 ПОРЧА ОД АВАЛЕ И ЗМАЈОГЊЕНИ ВУК 506
47 ДИОБА ЈАКШИЋА 513
48 ЈАКШИЋИ КУШАЈУ ЉУБЕ 518
49 БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ 523
52 СМРТ ЈОВА ДЕСПОТОВИЋА 589
ПЕСМЕ СРЕДЊИХ ВРЕМЕНА 596
53 СТАРИНА НОВАК И КНЕЗ БОГОСАВ 598
54 НОВАК И РАДИВОЈЕ ПРОДАЈУ ГРУЈИЦУ 603
55 СТАРИНА НОВАК И ДЕЛИ-РАДИВОЈЕ 612
56 ГРУЈИЦА И ПАША СА ЗАГОРЈА 617
57 ЖЕНИДБА ГРУЈИЦЕ НОВАКОВИЋА 626
59 ИВО СЕНКОВИЋ И АГА ОД РИБНИКА 649
60 ЛОВ НА БОЖИЋ 667
62 ЈАНКО ОД КОТАРА И МУЈИН АЛИЛ 700
63 СМРТ СЕЊАНИНА ИВА 714
64 СЕСТРА ЂУРКОВИЋ-СЕРДАРА 718
66 ЖЕНИДБА МИЛИЋА БАРЈАКТАРА 741
66 ЖЕНИДБА СТОЈАНА ЈАНКОВИЋА 754
67 РОПСТВО ЈАНКОВИЋА СТОЈАНА 770
68 ЧОВЈЕК ПАША И МИХАТ ЧОБАНИН 777
69 ВИДЕ ДАНИЧИЋ 781
70 ЉУБА ХАЈДУК-ВУКОСАВА 788
71 УДАЈА СЕСТРЕ ЉУБОВИЋА 797
72 БАЈО ПИВЉАНИН И БЕГ ЉУБОВИЋ 803
73 КОСТРЕШ ХАРАМБАША 812
74 СТАРИ ВУЈАДИН 819
75 МАЛИ РАДОЈИЦА 823
76 ЈАНКО ОД КОЊИЦА И АЛИ-БЕГ 831
77 ВУК АНЂЕЛИЋ И БАН ЗАДРАНИН 841
78 ПРЕДРАГ И НЕНАД 849
79 ХАСАНАГИНИЦА 858
80 ЈЕТРВИЦА АДАМСКО КОЛЕНО 863
ПЕСМЕ НОВИЈИХ ВРЕМЕНА 870
81 ПЕРОВИЋ БАТРИЋ 872
82 ТРИ СУЖЊА 879
83 ПОЧЕТАК БУНЕ ПРОТИВ ДАХИЈА 885
84 БОЈ НА ЧОКЕШИНИ 913
85 КНЕЗ ИВАН КНЕЖЕВИЋ 928
БЕЛЕШКЕ 945
О ЗНАЧАЈУ НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ 946
О ИЗУЧАВАЊУ НАРОДНЕ КЊИЖЕВНОСТИ 948
О ПЕВАЧИМА 953
О ЗАПИСИВАЊУ И ПРЕВОЂЕЊУ 959
О ЈЕЗИКУ 962
УЗ ПОЈЕДИНЕ ПЕСМЕ У ОВОЈ КЊИЗИ 964
РЕЧНИК мање познатих речи и историјских и географских имена 1001
АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Постанак, развој и карактер епске поезије
Kлицу епске поезије треба тражити у најдубљој старини, већ у периоду дивљаштва. Јасне њене елементе (причање о разним догађајима итд.) садрже, на пример, тужбалице и нарочито ратничке песме, које иду међу најраније људске творевине. Из тих елемената упоредо са развитком култа предака, са развитком мита, са општим развитком друштва, и под огромним утицајем бајке (која се по садржини умногоме подудара са епском песмом) постепено је настала посебна епска песма. То се, свакако, догодило већ у варварству. У томе периоду епска поезија судећи по томе каква је била код Вавилоњана, старих Индијаца и, у првом реду, код старих Грка достигла је веома висок степен развитка.
Њен задатак је био већ у најстарије време да чува спомен на заслужне претке, на значајне људе и догађаје уопште, на храбре ратнике особито, јер је рат веома дуго био једак од основних видова привреде, и да васпитава млађе нараштаје у ратничком, херојском духу. Ту тежњу недвосмислено изражавају или личности о којима се пева или сами певачи. У вавилонском Епу о Гилгамешу Енгиду — после победе над не беским звером — каже Гилгамешу: „Пријатељу мој, победили смо небеског звера, зар нас потомство неће славити?“ У Илијади лепа Хелена зна да ће о њој и Александру бити песме „међу потомцима“, а Ахил вели Агамемнону: „Ахејци дуго ће памтит, мислим, и твоју свађу и моју“. У Махабхарати стари Бхишма упућује овакве речи Дурјодхану: „Спавај мирно, Гандхарин сине, сутра ћу бити велику битку, о којој ће причати људи док земља стоји“. У нашим народним песмама сретамо стихове ове врсте: „Он остави спомен роду српском, да се прича и приповиједа док је људи и док је Косова“.
Али за настанак епске поезије, поред ове тежње (и за саму ову тежњу), неопходни су и одређени социјални услови, без којих она не може да се појави или се гаси. Поводом тога, мислећи пре свега на старогрчку епску поезију, Маркс каже:
„Што се тиче уметности, познато је да одређени периоди њеног лроцвата не стоје ни у каквој сразмери с општим развитком друштва, па према томе ни с материјалном основом друштва, као са скелетом његове организације. На пример, Грци у поређењу с модерним народима, или пак Шекспир. У погледу облика уметности, као што је, на пример, еп, чак је признато да у свом класичном виду, који ствара епоху у историји, никад не могу бити произведени чим наступи уметничка производња као таква; у области саме уметности извесни њени значајни видови могу да се појаве једино на неразвијеном ступњу развитка уметности. Ако се то односи на разне родове у области саме уметности, још ће мање зачудити да то важи за однос читаве области уметности према општем развитку друштва. Тешкоћа се састоји само у општој формулацији тих противречности. Чим се оне спецификују, већ су објашњене.
Узмимо, на пример, однос грчке уметности, а потом Шекспира, према садашњици. Познато је да грчка митологија није само арсенал него и родно тле грчке уметности. Је ли онај поглед на природу и на друштвене односе на коме се заснива грчка фантазија, па према томе и грчка уметност, могућан при аутоматским разбојима, железницама, локомотивама и електричним телеграфима?... Свака митологија савлађује, надвладава и обликује природне силе у уобразиљи и помоћу уобразиље; она, према томе, ишчезава са стварним господарењем над тим силама... Грчка уметност претпоставља грчку митологију, тј. саму природу и друштвене облике већ прерађене у народној фантазији на несвесно уметнички начин. То је њен метеријал. Али не ма коју митологију, тј. не коју му драго несвесно уметничку прераду природе (укључивши ту и све предмете, тј. и друштво). Египатска митологија никад није могла постати тле или материнско крило грчке уметности. Али у сваком случају једна митологија. Дакле, ни у којем случају то не може бити такав друштвени развитак који искључује сваки митолошки однос према природи, свако митологизирање природе, који, дакле, од уметника захтева фантазију независну од митологије.
Са друге стране, је ли Ахил могућан уз постојање барута и олова? Или уопште Илијада уз штампарску пресу или чак и штампарску машину? И зар певање и казивање и музе не престају нужно с појавом штампарске тезге, и зар с тим не ишчезавају нужни услови епске поезије?“
У прво време, и кад се издвојила у посебан род, епска песма је по начину казивања била хорска; тек током времена она је постала индивидуална песма, а на крају родовског и на почетку класног друштва појавили су се и професионални певачи (као и професионални приповедачи, па чак и професионалне нарикаче). У прво време, и као посебна песма, она је била неодвојива од музичке пратње, а касније је казивана и без тога.
У развитку епске поезије уочене су три етапе. Прву етапу карактерише широка, слободна импровизација у народној маси; тада „нема никаквих постојаних форми, песме се непрекидно мењају“. Другу етапу карактерише постојање појединих песама које се понављају, углавном, у одређеном облику. Трећу етапу карактерише „сливање песама око једне фабуле“, постанак великог епа. Између прве и друге етапе — сматра се — није велики временски размак, јер се врло рано јавља потреба да се песмом сачува успомена на подвиге хероја; зато се из слободне импровизације издвајају поједине песме које се понављају, углавном, у непромењеном облику. Али између друге и треће етапе постоји врло велики временски размак. Наша епска поезија, која је крајњу тачку свога развитка достигла у циклусима, налази се на граници између друге и треће етапе. Сличан развитак имала је и епика огромне већине народа. Велики епови су, у ствари, изузетне појаве. Они су стварани под нарочито повољним околностима, несумњиво на једном таквом ступњу развитка који многи народи нису имали. У сваком случају, био је то такав ступањ на коме су изузетно обдарени појединци — познати или легендарни песници, али свакако појединци — из богате песничке традиције и традиционалним стилским средствима створили у потпуности или, бар, највећим делом „националну“ епопеју. Судећи према познатим епопејама. то се догађало при крају високо развијеног родовског друштва (Илијада и Одисеја) и у раном класном друштву (Еп о Гилгамешу, Махабхарата, Рамајана, Нибелуншка песма, Еда, Беовулф, Песма о Роланду).
У развитку епске поезије карактеристична је и улога певача. У периоду цветања, уопште у периоду стварања епике, главни су фактори певачи ствараоци, какви су код Грка били аеди, код Француза трувери, код нас гуслари слични Вишњићу, а у периоду одржавања већ створене епике — кад је стварање већ завршено — главну улогу имају певачи распрострањивачи, који чувају наслеђе из прошлости, као што су код старих Грка чинили рапсоди, код Француза жонглери, код нас многи певачи из познијих времена.
Постоји мишљење да је епика поезија господских класа, насупрот лирици, која је — углавном — народна. То мишљење, наравно, није тачно. Истина, у многим случајевима епски песници — не само они који су стварали епопеје него и они који су певали краће епске песме — живели су на краљевским и уопште великашким дворовима. Живот у таквој средини, несумњиво, утицао је и на њихово стварање и тенденције господских класа у епској поезији често су сасвим очигледне. Али те тенденције су очигледне и у лирској поезији и у прози. Оне су у књижевност могле долазити и посредним путем, из народних маса које су владајућу идеологију — бар делимично — усвајале и изражавале је као своју. Али упоредо с тим тенденцијама увек иду и тенденције самих народних маса, и оне су најпретежнији, најважнији део усмене књижевности (укључујући ту и епику). друкчије то није ни могло бити, кад се има на уму да је епска поезија бујала у народним дубинама много векова пре појаве властеле, да је у тим дубинама створена и да је отуда дошла и у властелинске дворове. На њима она је, свакако, добијала нове, властелинске црте, али су зато и песме придворних певача имале судбину поточића који падају у широку реку. Епска поезија радних маса развијала се и после појаве властеле, у робовласничкој и феудалној епохи, добијајући различне подстицаје, испуњавајући се различном садржином, узимајући различне видове, али не губећи своје основно обележје — обележје народне поезије.
Да је епска поезија народна исто толико колико и лирска, потврђује и то што су оне по свом општем карактеру — како је тачно запазио Хегел — веома блиске. Лирској поезији (наравно, усменој), као и епској, вели Хегел, недостаје субјект, личност ствараоца. Тај субјект, уместо да испољава своју личност, губи се у своме делу. То није изолована индивидуа са својим изразом, него индивидуа која зна добро да прикаже народни начин осећања, индивидуа која још није достигла ступањ духовне и моралне независности који допушта да се мисли и осећања црпу из једног личног фонда. Индивидуа је још нераздвојно уједињена са својим народом, и ово јединство представља стање у коме је индивидуа, још неспособна за рефлексију, сва утонула у духовну средину свога народа, као субјект само орган помоћу кога се изражава лиризам националног живота.
У епској поезији певач само изузетно говори о себи; у лирској поезији он то. напротив, врло често чини; али то је само формална разлика: и у једном и у другом случају пред нама је индивидуа која је сва утонула у духовну средину свога народа. Но то не значи да у народној поезији, у народној књижевности уопште, нема ничег субјективног. Откуд би онда проистицали они страсни тонови бола и радости, онај ватрени однос према људима и догађајима, према животу уопште? То би било немогуће ако певач у своје дело не би уносио сву своју душу, самога себе. Сва је ствар у томе што јединка мисли и осећа као колектив, али и као јединка, као осамостаљена личност која се слаже са колективом, која има колективну свест. На крају родовског и у раном или неразвијеном класном друштву, кад је епска поезија достигла врхунац, подела рада била је већ одавно извршена, индивидуа се већ била у знатној мери осамосталила, али између ње и колектива постојале су још безбројне присне везе, она је у много чему била у пуном складу са колективом. Тај склад и ништи разлику између субјективног и објективног, између индивидуалног и колективног.
Битна разлика између лирике и епике је у томе што су у првој претежне емоције, а у другој догађаји. Но епска песма никад није лишена лиризма, и обрнуто: у лирској песми увек има и епских елемената. С друге стране, од лирских и епских нераздвојни су драмски елементи. У почетку они се сви јављају у исти мах и скоро у подједнакој мери, а неке песме су до краја остале лирско-епско-драмског карактера (на пример, тужбалице и сватовске песме). Током времена, постепено, упоредо са читавим развитком људског друштва, све више се издвајају три основна књижевна рода: лирика, епика и драма.