Добавил:
ivanov666
Опубликованный материал нарушает ваши авторские права? Сообщите нам.
Вуз:
Предмет:
Файл:Izbrana dela v prevodih v slovenščino in srbščino
.pdf
ВИОЛИНА МИ НА ЗИДУ ВИСИ
Превод Ана Цветковић
Виолина ми на зиду виси,
не свира –
скупља прашину,
а поред ње гудало
немо свира тишину.
Виолина ми на зиду виси,
раштимована
и тужна,
судбина јој и није нека,
ал' тешко да јој има лека.
Виолина ми на зиду виси,
слепљена са зидом
не, није племенитог рода
виолиница моја проста
(госпођица међу сељанчицама,
хорска, међу сеоским певачицама)
не, није племенитог рода,
виолиница моја проста –
нити је Страдивари,
нити Гварнери,
али, као на завеси карнери
декорација је у ентеријеру
(уосталом, исто као и ја).
Али да је доспела
у праве руке,
чудесне тада
чули би звуке!
здраво, маестро Моцарт!
маестро Хајдн,
маестро Бах! –
ах! –
погледајте,
виолиница је оживела –
о-ла-ла! –
ми,
друга октава,
по квинтама,
ка доле –
браво, виолинице,
браво, брависимо,
бис!..
Али, виолина ми на зиду виси
не свира.
и само с времена на време
као да чујем јецај
у ноћној тишини
како дозива
те добре и нежне руке
(Уосталом, баш исто као и ја).
42

В кабинете. 22 января 1996 года. Фото: В. Кантор
43

44

ЮРИЙ ДАВИДОВИЧ ЛЕВИТАНСКИЙ
(Биография)
Юрий Давидович Левитанский – советский и российский поэт,
переводчик, мастер лирического и пародийного жанров. Лауреат
Государственной премии Российской Федерации в области литературы и
искусства (1994 г.) Участник Великой Отечественной войны.
Юрий Левитанский родился 22 января 1922 года в уездном городе
Козелец (Черниговская губерния, Украинская ССР), где его дед Исай
(Шая) Евсеевич Левитанский (1864—1922 гг.) до революции работал
управляющим на одном из заводов крупного сахарозаводчика Дзюбенко.
Когда Юрию было три года семья переехала в Киев, а позднее, когда
ему исполнилось семь, они перебрались на Донбасс в город Сталино,
где его отец Давид Исаевич Левитанский работал на шахте. Мать —
Раиса Евдокимовна Левитанская (в девичестве Хацкелевич). Родители
заключили брак в 1920 году. У Юрия Левитанского был младший брат
Анатолий, рано погибший. В 1938 году Юрий окончил школу в Сталино.
В 1939 году поступил в Институт философии, литературы и истории
(ИФЛИ) в Москве.
ФРОНТОВЫЕ ГОДЫ
С началом Великой Отечественной войны поэт со второго курса
института добровольцем ушёл на фронт в звании рядового, служил в
ОМСБОН (Отдельный мотострелковый батальон особого назначения)
пулеметчиком, получил звание лейтенанта, затем был военным
корреспондентом, начав печататься в 1943 году во фронтовых газетах.
После капитуляции Германии Левитанский участвовал в боевых
действиях в Маньчжурии. За время воинской службы был награждён
орденами Красной Звезды и Отечественной войны, медалями «За боевые
заслуги», «За оборону Москвы», «За взятие Будапешта», «За победу
над Германией», «За победу над Японией», двумя медалями Монголии.
Демобилизовался из армии в 1947 году.
ТВОРЧЕСТВО
Первый сборник стихов «Солдатская дорога» вышел в 1948 году в
Иркутске. Затем появились сборники «Встреча с Москвой» (1949),
«Самое дорогое» (1951), «Секретная фамилия» (1954) и другие.
В 1955—1957 годах Левитанский учился на Высших литературных
курсах при Литературном институте им. М. Горького. С 1957 года член
Союза писателей. В 1963 году он опубликовал сборник стихов «Земное
небо», сделавший автора известным. Левитанский переехал в Москву.
Кроме стихов поэт занимался переводами, пародиями — в ежегоднике
«День поэзии» за 1963 год опубликована подборка его пародий на
45

известных советских поэтов Леонида Мартынова, Андрея Вознесенского,
Беллу Ахмадулину, Михаила Светлова и других. В подборке все пародии
написаны на сюжет известной детской считалочки «Раз, два, три, четыре,
пять, вышел зайчик погулять» (автор Ф. Миллер, 1851).
В 1970 году у Левитанского вышел сборник стихотворений
«Кинематограф»; в 1975 — «Воспоминания о Красном снеге»; в 1980 —
«Два времени» и «Сон о дороге»; в 1991 — «Белые стихи».
В 1978 году вышла книга пародий «Сюжет с вариантами».
В 1978 году был удостоен премии «Золотой телёнок» «Литературной
Газеты» («Клуба 12 стульев»).
Многие стихи Левитанского были положены на музыку, исполнялись и
исполняются популярными бардами (Берковским, Никитиным, братьями
Мищуками). Группа СВ в 1984 году выпустила альбом «Московское
время», в котором звучат несколько песен на стихи Левитанского.
Песни на стихи Юрия Левитанского звучат в кинофильмах «Москва
слезам не верит» («Диалог у новогодней ёлки»), «Рыцарский роман»
(«Каждый выбирает по себе», муз. В. С. Берковского), «Солнечный удар»
(«Каждый выбирает для себя», муз. С. В. Березина).
ЖИЗНЕННАЯ ПОЗИЦИЯ
Левитанский, для которого была характерна активная гражданская
позиция, подписывал письма в защиту диссидентов, начиная с процесса
Синявского и Даниэля, в связи с чем некоторое время его стихи не
издавали, он был вынужден зарабатывать переводами иностранных
поэтов. В 1993 году подписал «Письмо 42-х».
В 1995 году на церемонии вручения Государственной премии
Левитанский обратился к президенту России Ельцину с призывом
прекратить войну в Чечне.
Юрий Левитанский скончался 25 января 1996 года от сердечного
приступа на «круглом столе» творческой интеллигенции, проходившем в
московской мэрии, где он говорил о чеченской войне. Юрий Давидович
Левитанский похоронен в Москве на Ваганьковском кладбище (участок
12).
ЛИЧНАЯ ЖИЗНЬ
Юрий Давидович Левитанский был трижды женат: на Марине
Павловне Левитанской (урождённой Гольдштейн, 1927—2020 гг.),
Валентине Георгиевне Скориной и с 1989 года на Ирине Владимировне
Машковской. В браке с Валентиной Георгиевной Скориной у поэта
родились три дочери — Екатерина, Анна и Ольга.
Сегодня Анна Левитанская возглавляет Фонда наследия Юрия
Левитанского.
46

JURIJ DAVIDOVIČ LEVITANSKIJ
(Življenjepis)
Jurij Davidovič Levitanskij je bil sovjetski in ruski pesnik, prevajalec, mojster
lirskega in parodičnega žanra. Dobitnik državne nagrade Ruske federacije na
področju literature in umetnosti (1994). Udeleženec Velike domovinske vojne.
Jurij Levitanskij se je rodil 22. januarja 1922 v okrožnem mestu Kozeleс
(Černigovska gubernija, Ukrajinska SSR), kjer je njegov ded Isaj (Šaja)
Jevsejevič Levitanskij (1864-1922) pred revolucijo delal kot upravnik v eni od
sladkornih tovarn velikega podjetnika Dzjubenka. Ko je bil Jurij star tri leta, se
je družina preselila v Kijev, kasneje, ko je dopolnil sedem let, pa so se preselili
v Donbas, v mesto Stalino, kjer je njegov oče David Isajevič Levitanskij delal
v rudniku. Mati - Raisa Jevdokimovna Levitanska (rojena Hackelevič). Starša
sta se poročila leta 1920. Jurij Levitanskij je imel mlajšega brata Anatolija, ki
je zgodaj umrl. Leta 1938 je Jurij končal šolo v Stalinu. Leta 1939 se je vpisal
na Inštitut za fi lozofi jo, literaturo in zgodovino (IFLZ) v Moskvi.
ČAS DRUGE SVETOVNE VOJNE
Z začetkom Velike domovinske vojne je pesnik v drugem letniku inštituta
opustil študij in se prostovoljno prijavil na fronto kot običajen vojak, služil
je v LMSBPN (Ločen motorizirani strelski bataljon za posebne namene)
kot mitraljezec, prejel je čin poročnika, nato je bil vojni dopisnik, začel
je objavljati leta 1943 v frontnih časopisih. Po kapitulaciji Nemčije je
Levitanskij sodeloval v bojih v Mandžuriji. Med služenjem vojaškega roka
je bil odlikovan z redom Rdeče zvezde in Domovinske vojne, medaljami Za
vojaške zasluge, Za obrambo Moskve, Za zavzetje Budimpešte, Za zmago nad
Nemčijo, Za zmago nad Japonsko in dve medalji Mongolije. Leta 1947 je bil
demobiliziran iz vojske.
USTVARJANJE
Prva pesniška zbirka Vojakova cesta je izšla leta 1948 v Irkutsku. Nato so se
pojavile zbirke Srečanje z Moskvo (1949), Najdražji (1951), Skrivni priimek
(1954) in druge.
V letih 1955-1957 je Levitanskij študiral na višjih literarnih tečajih na
Literarnem inštitutu. M. Gorkega. Od leta 1957 član Zveze pisateljev. Leta
1963 je izdal pesniško zbirko Zemeljsko nebo, ki je avtorja proslavila.
Levitanskij se je preselil v Moskvo.
Poleg poezije se je pesnik ukvarjal s prevodi in parodijami - v časopisu Dan
poezije za leto 1963 je bil objavljen izbor njegovih parodij znanih sovjetskih
pesnikov Leonida Martinova, Andreja Voznesenskega, Belle Ahmaduline,
47

Mihaila Svetlova in drugih. V izboru so vse parodije napisane na podlagi
znane otroške rime Ena, dva, tri, štiri, pet, zajček je šel na sprehod (avtor F.
Miller 1851).
Leta 1970 je Levitanskij izdal zbirko pesmi Kinematograf; leta 1975 Spomini
na Rdeči sneg; leta 1980 Dva časa in Sanje o cesti; leta 1991 Prazni verzi.
Leta 1978 je izšla knjiga parodij Zgodba z variacijami.
Leta 1978 mu je Literarni časopis (Klub 12 stolov) podelil nagrado Zlati
teliček.
Številne pesmi Levitanskega so uglasbili, izvajali in jih izvajajo priljubljeni
pevci (Berkovski, Nikitin, brata Miščuk). Leta 1984 je skupina SV izdala
album Moscow Time, ki vsebuje nekaj pesmi, nastalih na podlagi del
Levitanskega.
Pesmi, ki temeljijo na delih Jurija Levitanskega, je moč slišati v fi lmih
Moskva ne verjame solzam (Dialog ob novoletni jelki), Viteška romanca
(Vsak izbira zase, glasba V. S. Berkovskega), Sončna kap (Vsak izbira zase,
glasba S. V. Berezina).
ŽIVLJENSKI NAZOR
Levitanskij, za katerega je bila značilna aktivna državljanska drža, je podpisal
pisma v zaščito disidentov v času sojenja Sinjavskega in Daniela, zato
njegove pesmi nekaj časa niso bile objavljene, denar je bil prisiljen služiti s
prevajanjem tujih pesnikov. Leta 1993 je podpisal »Pismo 42«.
Leta 1995 je Levitanskij na podelitvi državnih nagrad ruskega predsednika
Jelcina pozval, naj ustavi vojno v Čečeniji.
Jurij Levitanskij je umrl 25. januarja 1996 zaradi srčnega infarkta na
okrogli mizi ustvarjalne inteligence v moskovski Mestni hiši, kjer je govoril
o čečenski vojni. Jurij Davidovič Levitanskij je pokopan v Moskvi na
pokopališču Vagankovsko (lokacija 12).
ZASEBNO ŽIVLJENJE
Jurij Davidovič Levitanskij je bil poročen trikrat: z Marino Pavlovno
Levitansko (roj. Goldštejn, 1927-2020), Valentino Georgijevno Skorino in od
leta 1989 z Irino Vladimirovno Maškovsko. V zakonu z Valentino Georgievno
Skorino je imel pesnik tri hčere - Jekaterino, Anno in Olgo.
Danes Anna Levitanskaja vodi Fundacijo za dediščino Jurija Levitanskega.
48

JУРИJ ДАВИДОВИЧ ЛЕВИТАНСКИJ
(Биографија)
Јуриј Давидович Левитанскиj је совјетски и руски песник, преводилац,
мајстор лирике и пародије. Лауреат Државне награде Руске Федерације у
области књижевности и уметности (1994). Учесник Великог Отаџбинског
рата.
Јуриј Левитанскиj је рођен 22. јануара 1922. у окружном граду Козелец
(Черниговска губернија, Украјинска ССР), где је његов деда Исаj (Шаја)
Јевсејевич Левитанскиj (1864-1922) пре револуције радио као управник
једне од фабрика шећера у власништву Дзjубенка. Када је Јуриј имао три
године, породица се преселила у Кијев, а касније, када је напунио седам
година, преселили су се у Донбас у град Стаљино, где је његов отац
Давид Исајевич Левитанскиj радио у руднику. Мајка му је била Раиса
Јевдокимовна Левитанскаjа (рођена Хацкелевич). Родитељи су се венчали
1920. године. Јуриј Левитанскиj је имао млађег брата Анатолија, који је
рано умро. Године 1938. Јуриј је завршио школу у Стаљину. Године 1939.
уписао је Факултет за филозофију, књижевност и историју (ИФКИ) у
Москви.
ГОДИНЕ НА ФРОНТУ
Са почетком Великог Отаџбинског рата песник који је тада био на другој
години факултета добровољно се пријављује да оде на фронт у чину
редова, служио је у ИМСБСН-у (Издвојени моторизовани стрељачки
батаљон специјалне намене) као митраљезац, добио чин поручника.
Затим је постао ратни дописник. Почео је да објављује 1943. године у
новинама са фронта. Након предаје Немачке, Левитанскиj је учествовао
у борбама у Манџурији. Одликован је Орденом Црвене звезде и
Отаџбинског рата, медаљама
”За заузимање Будимпеште”, ”За победу над Немачком”, ”За победу над
Јапаном
”, а добио је и две медаље Монголије. Демобилисан је 1947.
”За војне заслуге”, ”За одбрану Москве”,
СТВАРАЛАШТВО
Прва збирка песама
Затим су се појавиле збирке
(1951),
”Тајно презиме” (1954) и друге.
”Војнички пут” објављена је 1948. године у Иркутску.
”Сусрет са Москвом” (1949), ”Најскупљи”
1955-1957, Левитанскиj је похађао Више књижевне курсеве на
Институту за књижевност
Године 1963. објавио је збирку песама
”М. Горки”. Од 1957. члан Савеза књижевника.
”Земаљско небо”, која је
прославила аутора. Левитанскиj се преселио у Москву.
49

Поред поезије, песник се бавио превођењем и писањем пародија. У
годишњаку
”Дан поезије” за 1963. објављен је избор његових пародија на
познате совјетске песнике Леонида Мартинова, Андреја Вознесенског,
Белу Ахмадуљину, Михаила Светлова и друге. Као инспирација за ту
књигу послужио је сиже чувене дечје бројалице:
пет. Зека је изашао у шетњу
” (аутор Ф. Милер, 1851).
Године 1970. Левитанскиj је објавио збирку песама
1975. –
”Празни стихови”.
Године 1978. објављена је књига пародија
Године 1978. добио је награду
”Златно теле”. За многе песме Левитанског је компонована и музика,
”Сећања на црвени снег”; 1980. – ”Два пута” и ”Сан о путу”; 1991. -
”Заплет са варијацијама”.
”Књижевних новина” (Клуба 12 столица)
”Један, два, три, четири,
”Кинематограф”;
извођене су. Изводе их популарни бардови (Берковски, Никитин, браћа
Мишчук). Године 1984. група С.В. објавила је албум
”Московско време”,
који садржи неколико песама инспирисаних песмама Левитанског.
Песме надахнуте песмама Јурија Левитанског изводе се у филмовима
”Москва сузама не верује” (”Дијалог поред новогодишње јелке”),
”Витешка романса” (”Свако бира према себи”, музика В. С. Берковског) ,
”Сунчаница” (”Свако бира за себе”, музика С. В. Березина).
ЖИВОТНА ПОЗИЦИЈА
Левитанскиj, који се одликовао активном грађанском позицијом,
потписивао је писма у одбрану дисидената, почевши од суђења
Сињавском и Данијелу, па се његове песме неко време нису објављивале.
Био је приморан да зарађује преводећи стране песнике. Године 1993.
потписао је
”Писмо 42.”.
Године 1995. на церемонији доделе Државне награде Левитанскиj је
апеловао на руског председника Јељцина да заустави рат у Чеченији.
Јуриј Левитанскиj је преминуо 25. јануара 1996. од срчаног удара
на округлом столу креативне интелигенције одржаном у Москви у
Скупштини града, где је говорио о чеченском рату. Јуриј Давидович
Левитанскиj је сахрањен у Москви на Ваганковском гробљу (парцела 12).
ЛИЧНИ ЖИВОТ
Јуриј Давидович Левитанскиj се женио три пута: Марином Павловном
Левитанском (рођеном Голдштајн, 1927-2020), Валентином Георгијевном
Скорином, а од 1989. Ирином Владимировном Машковском. Из брака са
Валентином Георгијевном Скорином песник има три ћерке - Јекатерину,
Ану и Олгу.
Данас је Ана Левитанскаја на челу Фондације за наслеђе Јурија
Левитанског.
50

KAZALO
ВСТУПИТЕЛЬНОЕ СЛОВО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11
Поздравительное письмо участникам конкурса от Фонда
наследия Юрия Левитанского . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13
ЧТО Я ЗНАЮ ПРО СТОРОНЫ СВЕТА? . . . . . . . . . . . . . 14
KAJ VEM O STRANEH SVETA
Prevod Anastazija Gračner (Univerza v Mariboru) . . . . . . . . . . 16
ШТА ЗНАМ О СТРАНАМА СВЕТА?
Превод Луна Градиншћак, Богданка Живановић . . . . . . . . . 17
ОКНА ДОМОВ... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18
OKNA HIŠ, Prevod Ana Končar (Univerza v Ljubljani) . . . . . . . 19
ПРОЗОРИ ДОМОВА Превод Ана Цветковић . . . . . . . . . . 20
ЛЮБЛЮ ОСЕННЮЮ МОСКВУ . . . . . . . . . . . . . . . . . 21
LJUBIM MOSKVO V JESENI
Prevod Anastazija Gračner (Univerza v Mariboru) . . . . . . . . . . 22
KАК ОТДЫХАЕТ ВИНО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23
КАКО СЕ ВИНО ОДМАРА
Превод Здравко Кокановић – Коки (Maribor, Slovenija) . . . . . . 25
ДИАЛОГ У НОВОГОДНЕЙ ЁЛКИ . . . . . . . . . . . . . . . . . 27
ДИЈАЛОГ КОД НОВОГОДИШЊЕ ЈЕЛКЕ
Превод Даjана Лазаревић (Beograd, Srbija) . . . . . . . . . . . . . 28
СОБИРАЛИСЬ НАСКОРО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29
ОКУПЉАЛИ СМО СЕ У ТРКУ
Превод Љубица Дрндаревић (Srbija) . . . . . . . . . . . . . . . . 31
КАЖДЫЙ ВЫБИРАЕТ ДЛЯ СЕБЯ . . . . . . . . . . . . . . . . 32
СВАКО БИРА ЗА СЕБЕ Превод Љубица Дрндаревић (Srbija) . . 33
СВАКО БИРА ЗА СЕБЕ, Превод Луна Градиншћак,
Богданка Живановић Novi Sad, Srbija) . . . . . . . . . . . . . . . 34
VSAK IZBIRA ZASE Prevod Ana Končar (Univerza v Ljubljani) . . 35
ПОСЛАНИЕ ЮНЫМ ДРУЗЬЯМ . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36
SPOROČILO MLADIM PRIJATELJEM
Prevod Anastazija Gračner (Univerza v Mariboru) . . . . . . . . . . 38
ПОРУКА МЛАДИМ ПРИJАТЕЉИМА
Превод Даjана Лазаревић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39
СКРИПКА ВИСИТ У МЕНЯ НА СТЕНЕ . . . . . . . . . . . . . 40
VIOLINA VISI NA GOLI STENI, Prevod Anastasija Romanova
(Gustav Mahler Privatuniversität für Musik) . . . . . . . . . . . . . . 41
ВИОЛИНА МИ НА ЗИДУ ВИСИ, Превод Ана Цветковић . . . 42
JURIJ DAVIDOVIČ LEVITANSKIJ, (Življenjepis) . . . . . . . . 45
Jurij Levitanski (Življenjepis), prevod v slovenščino Vid Stajnko . . . 47
Jуриj Левитанскиj (Биографија), превод на српски Боjана Сабо
. . . 49
51
Соседние файлы в предмете [НЕСОРТИРОВАННОЕ]
