Глава IV. Галиција.

Галичка Русија била је од прастарих времена насељена словенским племенима. Велики њен део сматра се од многих историчара као словенска праотаџбина у Европи (на пример крајеви Бојке). Галичка Русија некада се звала Црвена ("Червоная Русь" или "Червенскіе города"). У састав руске државе "црвени градови" су ушли тек за време св. Владимира (981.). Галичка Русија била је често предмет борбе између Кијева и Пољске; пољски краљ Болеслав Храбри, за време наследника св. Владимира, држао је неко време галичку Русију; за њу су се борили руски кнежеви Рурикове крви, пољски и мађарски краљеви. У XII веку галичку земљу држао је знаменити кнезЈарослав звани Осмомисл, чију је моћ опевао песник "Слова о полку Игореву". После страшних покоља и пљачке у Кијеву године 1169. и 1202. галичко-волинска земља постаје средиште Јужне Русије и привлачи масе руског становништва из других кнежевина. У ово доба се истицао галички кнез Роман, али врхунац славе и моћи достигла је Галичка Русија под Романовим сином Данилом (1229-1264.). Он је сузбио самовољу својих великаша, који су више пута и током многих година управљали земљом, постао је прави владар, какви су се почели јављати у Европи баш у XIII веку. Кад је његова кнежевина, као и остала Русија, потпала под татарску власт, Данило је развио широку међународну делатност да створи велики европски савез против Татара. С том намером он је ступио у тесну везу и са папом, који му је дао краљевски наслов; Данило се, после тога, године 1253. крунисао за краља у граду Дорогичину. Али савез са папом није довео до крсташког рата у који би Европа, на папски позив, притекла у помоћ Данилу; зато је Данило пред крај своје владавине и прекинуо везе са папом. Иначе, његова држава је неколико пута настрадала од Татара, а и он сам морао је да иде на поклоњење хану. Иако одлично дочекан у Хорди, он је ипак тешко осећао свој положај ханова вазала, као што се види из забелешке летописца о његовој посети код хана: "Велико је зло почаст од Татара!" После смрти Данилове Галичка Русија брзо опада под влашћу бољарског сталежа. Литванци, Пољаци и Мађари више пута посредују у размирицама галичких кнежева. Најзад, средином XIV века, краљу пољском Казимиру Великом пошло је за руком да освоји Галичку Русију, која је од тог времена па све до прве деобе Пољске, 1772., делила судбину Пољске, али није никад изгубила своју руску свест и руски карактер, иако је племство било пољско, а градско становништво великим делом жидовско.

Оно што чини најважнију особину социјално-политичког уређења Галичке Русије за време њене самосталности, то је превласт бољарског сталежа. Бољари су у Галичкој Русији били велепоседници. Ослањајући се на велико земаљско добро, на многобројну оружану служинчад и масе зависних сељака, они су били прави господари земље, одређивајући правац политике и у личним и у начелним питањима. Кнежеви би се могли ослонити на градску и сеоску демократију, нарочито на ону прву, против бољара. Али они ово већим делом нису чинили. Зато је само делимично, за време споменутих кнежева Јарослава и Романа, као и краља Данила, врховна власт добивала монархиско обележје. Културни живот Галичке Русије био је прилично развијен. Као њезин књижевни споменик остао је Галичко-Волински Летопис, писан веома лепим језиком, са пуно драматских епизода, сликовитих описа и израза, који нас потсећају на "Слово о полку Игоревом."